Мт 15, 21-28

У самој светој литургији постајемо саприсутници чуда умножења хлеба. Чули смо и да је преостало дванаест катарица. Господ нас храни обилато, до ситости. Тај остатак је за друге, који га се нису насладили. Еванђеље нам управо у овом часу скреће позорност на нејевреје и на пагане. Из пророчких књига сазнајемо став Јевреја према странцима, нејеврејима и паганима. Ето чак и они су могли у одређеним условима учествовати у богослужењима у Храму. Тиме је наглашено Божије обећање да ће Храм бити и звати се дом молитве за све народе (Ис 56, 7). По пророку Исајији Бог је обећао своју наклоност сваком странцу, туђинском сину који у Њега поверује и служе му извршавајући Његов закон. Њих ћу довести на свету гору своју и развесилићу их у дому својем молитвеном (Ис 65, 7).

Свети Павле тумачи тај однос Јевреја и пагана према Господу Христу и Његвом делу спасења. Он објашњава да је неверство Јевреја доводило до крштавања пагана, али Бог није одбацио свој првољубљени изабрани народ и доћи ће, по светим Оцима, време и његовог спасења.

Свето Еванђеље у симболичном смислу кроз литургију поимамо као непрекидно трајање и оддогађање умножавања хлеба. Господари (Јевреји) насладили су се, док у жени Ханананејки се појављујемо и ми који смо задовољни и остацима од Господаревог обиља. Ми смо те које гоје – пси, који се хранимо мрвицама испод стола. Међутим, Господ Ханананејку и са њом и нас не одбија, тражећи и од ње, а и од нас само веру, е да бисмо бивали учесници светотајинства спасења.

Сетимо се браћо и сестре и нашег личног избора у народ Божији, у царско свештенство. Сетимо се свих од памтивека до дана свих изабраних. Ко су они и како су изабрани. Господ је, наиме, од искони бирао себи састваратеље, преко којих је објављивао и остваривао свој план спасења. Дакле, сами себе бирамо међу изабране, ако се одазивамо Божијем позиву. После праоца нашег Адама и Ноја, Бог је одабрао праоца нашег Авраама и његово потомство, које му је дао на чудесан начин у сину Исаку. Тај стари Израиљ Божији је био свестан свог избраништва, али је погрешно схватио циљност изабрања као самозаљубљеност, уохолио се и затворио се у своје расне (евгеника), националистичке и шовинистичке оквире, искључивши све друге из благодати спасења, осим ретких изузетака које су чинили прозелити, прелазници на јеврејство или придошлице. Шта нису разумели ови савремени архиохоли Јевреји? – Бог је изабрао праоца Авраама ради његове вере, а не ради његовог порекла. Авраамово потомство, стари Божији Израиљ, изабраништво стекло вером Авраамовом. Старозаветни народ Божији прихвата тврдњу о изабрању Божијем на темељу генетике, односно крвних веза са Авраамом на основу богопоштоване припадности јеврејском народу. Господ, а и апостоли, међутим, истичу да изабрање не припада само онима који генетски потичу од Авраама, него најпре они који га подржавају у његовој вери. А то нису само Јевреји, него и сви они који верују у једнога Бога, Бога Авраамова, и који га обожавају као Једног. Сви који обожавају Једнога Бога су потомци Авраамови. Ту спадају сви Јевреји, хришћани и муслимани широм света.

Вође Израиља нису ствар схватили овако једино исправно по светим Оцима, па су одбацили Господа Христа. Вође Израиља до данас нису у стању да веру исправно схвате и прихвате, како кроз властиту историју, тако и кроз путоказ и тумачења Библије. Они нису узели у обзир тумачења Библије, односно пророка Езикља и исцељење Наамана Сиријца од губе. Нису узели у обзир ни Илију порока и жену удовицу из Сарепте сидонске. Сви ови библијски наводи јасно сведоче да Бог прима све који верују као праотац Авраам. Ко год има ту веру, веру у јединога Бога попут Авраама, може остварити светотајинство спасења у Христу. И наша православна католичанска припадност потомству Авраамову почива у вери.

Знајмо да је Господ рекао да Бог може и од овог камења направити децу Авраамову. Дух-душа вере је у томе да буде вршена и извршена, те да се тако остваримо као изабрање Божије.

Крштени који не настоје да умру греху, који не долазе редовно у цркву, нису деца Божија.

Миропомазани који нису одрасли и узрасли у вери, те и они који су заборавили своју цркву, нису деца Божија.

Похођење литургије, али без искреног предавања Богу и црквеног заједништва одузима нам звање деце Божије.

Похођење литургије, а одбијање причешћивања, лишава нас звања члана царског свештенства. Обожавање календара нас своди на идолопоклонике и лишава нас звања чланства новог народа Божијег. Чишћење од литургијског клерикализма ослобађа нас као децу Божију.

Зато, браћо и сестре потрудимо се да не искључимо сами себе из хорова изабраних Божијих који су нашли Бога и заузели па ма и скромније место на Божијој гозби.