Апостолство епископства и презвитерства је у истрајном јединству које израста у органе (а не у организацију), састав који исправно и плодоносно служи Богу и народу. Сваки носилац свештенства мора да тражи заједништво и налази Господа Христа, а не себе, и свој интерес. Да сваки има нелицемерну љубав према свакоме и према заједници. Да сваки величину и духовног успеха других у срдачној радости сазире као своје властите. Да се сви епископи и презветери могу сигурно ослонити једни на друге. Да нема дискриминације између свештенства и монашког реда и чина. Да сви остану у међусобној повезаности поздрава и целива: Христос је међу нама – Јесте и биће! Да су сви у узајамној метанији, међусобно повезани у живом дијалогу који не искључује и супротстављање. Да сви живе и делују као Христос, као Црква.

Када год није овакво устројство у Цркви, она је спала на људску организацију и на подивљали виноград – вињагу Господњу. А да ли је тако или није сами просудите. Ако нема католичности, саоборности о којој пишем, нема ни праве вере ни праве Цркве.

Црквену вињагу, лошу Цркву, производи, односно, израђа је у клерикализам. Клерикализам или поповштина је непријатељ Цркве број 1.