Чинови хришћанског смирења прања ногу врше се до данас у Цркви као супротност величајности високог положаја у Православној Јерусалимској Патријаршији и у Римској цркви. Патријарх симболички пере десну ногу епископима, а римски папа опере, отре убрусом и целива стопало припаднику друштвено најнижих слојева, обично осуђеницима. Прање ногу, односно стопала, односи се на почетак и упориште власти човека као господара, позваног у царско свештенство. Оно указује на човечије небеско порекло и корачање, кретање, полазак и улазак, у к – Рај. Почетак човечијег тела, али веома заборављен, занемарен, па и злостављан. Прање стопала од стране Богочовека, упућује и истиче божанско у човеку. Стопала Анђела, пише свети Дионисије Аеропагит, иконика су човечије храбрости и оног моћног и вечног кретања које их узноси на пут вечне будућности.

Пошто Господ Исус опра ноге ученицима рече: „Није слуга већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао“ (Јн 13,16). Господњу беседу на Тајној вечери не чине само речи, већ је чини служење, свештенодејствовање, „творити и учити“ (Дап 1,1). Ево, у прању ногу ученицима, ваља творити међусобну љубав, следити Господа, те и учити се смирењу, пожртвовању и служењу живој Цркви. Када је Господ као њихов Учитељ опрао ноге апостолима, то су и апостоли дужни чинити једни другима. То се односи на васцелу Цркву Христову до свршетка века. Није прање ногу само исцељивање наше охолости, него гласно искање и вапај за Божијим милосрђем. „Док другима перем прљавштине, перем и своје“, вели свети Амвросије Милански. Будући да смо слуге, нисмо већи од Господара свога. Сви који смо изабрали сами себе, избрани смо од Господа Христа, те смо му дужни послушност. Ако приволимо себе послушности, упражњавајући и живећи благодатност у Христу, блажени смо ако је творимо (Јн 13,17). Наше наслеђе Христа није никакав прорачун, већ је дело смирене љубави. Ко се дубље понизи Христа ради, тај ће се више узвисити. Тај ће бивати угледником пред анђелима Божијим.

У саставу апостола је и Јуда, па Господ говори суздржано да им предстојећа тешка саблазан издаје мање духовно нашкоди. „Требало је да се изврши Писмо што прорече Дух Свети устима Давидовим за Јуду“ (Дап 1,16). „Па и пријатељ мој у кога се уздах, који једавши хљеб мој, пету на мене подиже“ (Пс 40, 10). У овом псалму се говори о Ахитофелу који је издао Давида и хтео је да га погуби као што је опак, жучан, коњ махинално удари копитом свога водиоца (2 Сам 17, 23). То предсказује пут и суштину Јудине издаје, али и тражење, искање, да спаси изгубљено (Лк 19,10). Јуда полази да следи од-догађај, инерцију сатанске охолости, а Једанаесторица следе Спаситељево смирење. Разговетно то тумачи свети Лав Велики: „Читава је победа Спаситеља, којом је победио Сатанаила и свет, започета смиреношћу и завршена смиреношћу. Стога се сва наука хришћанске мудрости не састоји у многим речима, ни у потанким истраживањима, него у истинској драгоценој смирености коју је наш Господ Исус Христос више него ишта изабрао и учио од утробе своје свесвете Мајке до страдања на Крсту.“ Ето, од семена Давидовог „по обећању“, подиже Бог Израиљу Спаситеља Исуса“ (Дап 13, 23).