Лк 5, 27-32 Пост је омиљена и срећна духовна вежба на православном Истоку, где се на Светој Гори Атонској, те и у свим православним манастирима озбиљно упражњава. Господ Исус Христос постивши свој четредестодневни пост почео је свој јавни живот, али није ученицима налагао никакав пост. Фарисеји су постили понедељком и четвртком. Кумрански и Јованови ученици, такође. То што апостоли Христови нису постили саблажњавао је фарисеје, те су осудили Учитеља за његову науку. Господ своје ученике назива сватовима. Свадбе су на Истоку трајале осам дана, свечано се славило, а и обилно пировало. Немогуће је захтевати од сватова да посте. Господ је оправдао свадбаре-ученике и одбранио их од фарисејских прекора и презира. Зацело, управу су фарасији што траже и да ученици Христови посте! Он их је оправдао са толико много: Они ће постити када име се узме Учитељ са земље. Ред црквеног евхаристијског поста кроз векова био је различит. Да ли ће наш пост донети духовни плод зависи од нас самих. Када су фарисеји видели да Господ једе са царницима и грешницима, саблазнили су се и јавно су му то замерали. Он је покушао да их поучи причама о обручнику и сватовима, о крпљењу старе и нове хаљине, те и вину и меховима, односно о старом и новом вину: " Нисам дошао да позовем праведнике него грјешнике на покајање" (Лк 5,32). Господ је "дошао", значи да је постојао пре свог Рођења од Приснодјеве, те је дошао да проповеда покајање и обраћење. Код нас има много гордоумника који све боље знају и себе сматрају безгрешним. Обраћење и покајање ом уопште није потребно. Таквима покајање је не само неприступачно , већ и немогуће. Дај Боже да кад-тад узму у памет, те да покажу Лекару рану срца свога да би је исцелио. Похитајмо ми израњавани многим живим ранама грејова, е да би нас исцелио!