Лк 15, 11-32

Ко пости – душу гости, вели српска пословица. Да бисмо објаснили ову народну мудрост потребно је да видимо како смо разумели пост. Да ли је пост за нас израз љубави према Богу, и себи и ближњем, или претерана строгост у избору посних јела, односно ригорозна дијета.

Имајмо на уму да је Господ Христос за све време свог земног живота био под присмотром. Од самог почетка Његовог јавног деловања, Он се учинио сумњивим на прелест, на опседнутост ђаволом. На његовој супротној страни су били фарисеји, садукеји, Иродове присталице, јеврејски свештеници и књижевници, те су му сви радили о глави. Намеравали су да га погубе. Оптуживали су га као хулитеља на Бога и лажног пророка, те му је запрећено каменовањем. Он је знак против ког ће се говорити (Лк 2, 34). Господњи односи са фарисејима нису били само препирачки, већ су га они и обавештавали о опасностима које му прете и којима је извргнут. Неке од њих Господ хвали, а са некима једе као са елитом народа Божијег (Мк 12, 34). Фарисеји су веровали у васкресење мртвих и практиковали су побожно делење милостиње, пост и молитву. За њих је Бог Отац, а главна заповест је о љубави према Богу и ближњем. Божанска литургија моли са смирењем и богочежњом: Прими ме данас за причасника тајне вечере, Сине Божији, јер ја нећу издати тајну Твојим непријатељима, нити ћу ти дати целив, као Јуда Искариотски, већ ти се као разбојник исповедам: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство своје (Молитва пре причешћа, Литургија Јована Златоустог). Да бисмо се припремили за ту свету тајну, постимо како је прописано. Наше телесно држање у посту подразумева и телесно прање и чак косметичку негу, мазање помастима (кремама), па и свечано и лепо облачење, држање и кретање које изражава наше богопоштовање, славославље и радост сусрета са Господом. Господњи позив на обраћење (преумљење) и покајање се не односи првенствено на спољашња дела, на костријет и пепео, сурово строге постове и умртвљавање тела, већ на обраћење срца, на унутарње дух-душе остају јалова и лажна. Исто тако је јалов и лажан пост-дијета. Унутарње покајање тежи за преображењем у видљивим и очигледним знаковима и делима, па и ремек-делима, покајања. Свети истичу управо три вида поста: милостињу, немрс и молитву. Сва три вида покајања изражавају сузе у односу према самом себи, у односу према Богу и односу према заједници. Поред покајничких суза, старања за спас ближњих, обраћања светим покајницима за помоћ, пост подразумева и вршења дела љубави, јер љубав покрива мноштво гријехова (1 Пт 4, 8). Покајање се открива у спољашњим знаковима помирења са Богом и људима, старањем о сиромашнима, вршењем и одбраном праведности (па и права), признавањем и окајавањем грехова пред браћом, сестрама и духовником, прихватањем трпљења и истрајном бивању и избивању у прогонству правде ради Божије, гурања у страну, у запећак. Узимањем свог крста, те оделотворено покајање у смислу духовних вежби, покајничким богослужењима, акатистима, поклоничким путовањима пешице и саобраћајем, одрицањима и дељењем властитих добара сиромашнима. Развијање обраћења и покајања дивно је описао сам Господ у причи о распикућном сину у којој је главни јунак (актер) Милосрдни Отац (Лк 15, 11-24). Распикућном сину се згадила варљива слобода и напуштање топлог Очевог Дома, те се каје, нашавши се у крајњој беди, будући да је потрошио сав свој иметак. Најдубље понижен, чува свиње и жели да се насити рогача и жира, који једу свиње, и сазире изгубљена добра. Каје се горко и одлучује да се призна као кривац и као криводелац пред Оцем. Пут повратка олакшава му радосна туга, великодушан Очев опроштај; Очева радост што се покајао. Лепе хаљине, прстен и теле угојено на трпези, знаковље је новог живота, целомудреног, часног и пуног радости. То је живот нас који се враћамо Богу и у недра своје Обитељи – Цркве. Које обиље милосрђа Божијег према нама?

Све можемо да покваримо, па и милостињу, пост и молитву! Када та делања (подвиге) чинимо да нас виде људи: Мт 6, 5. Све можемо покварити падањем у блуд, када увек бирамо неред воље, деструкцију и морална зла, псовање, хуљења, кривоклетства, убиства и прељубе.

Откровење у Христу нас упућује на дељење милостиње, пост и молитву, усмеравајући нас према Оченашу, а што Отац види у тајности, даће нама јавно.

Молите се без престанка (1 Сол 5, 17). И сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то, бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете (Еф 6, 18). Није нам одређено да непрестано радимо, бдимо и постимо, док нам је правило да се без престанка молимо, вели Еваргије Понски (Capita practica ad Anatolium, 49: PG 40, 1245C). Молити се је дисање дух-душе, а не молити се, робовање је греху. Ништа није равно молитви; она чини могућим оно што је немогуће, и лаким што је тешко. Немогуће је да човек који се моли да може да греши (Свети Јован Златоусти, Sermones de Anna, 4, 5: PG 54, 666). И да закључимо са Оригеном: Без престанка се моли онај који повезује молитву са добрим делима и добра дела са молитвом. Само тако можемо сматрати начело молитве без престанка (De oratione, 12).