Браћо и сестре, подсетићу вас да је први лет у свемир са људском посадом лансирао Совјетски савез 12.априла 1961.године. У капсули „Восток-1“ седео је космонаут Јуриј Гагарин – први човек у свемиру. Он је направио једну пуну орбиту око Земље и након тога се безбедно вратио кроз атмосферу, и приземио се. Потом су уследили многи космички летови, па је чак 412 људи до данашњег дана шетало по површини Месеца. Иако је истина о Вазнесењу светотајинство које надилази наше чулно искуство, и човек је искусио унебоход, винуо се у свемир пре 56 година.

Вазнесење Господа Исуса јесте крунисање Његовог васкресења. Оно је торжествени улаз у славу коју је Васкресли Господ заслужио Крстом. Алексеј Леонов је први човек који је изашао у отворени свемир 8.марта 1965.године и „шетао се свемиром“. Човек узлеће и спушта се, Господ Христос се спушта и узноси, свакако својом божанском свемоћи. Светлосни нимбус, светлозарни облак, његова превозна капсула којом се Он узнео и одвојивши се од простора и времена! Улазим Оцу мојему и Оцу вашем, и Богу мојему и Богу вашем (Јн 20, 17), како говораше Магдалини. Овај величанствени Господњи Унебоход прослављање је свих догађаја спасења са врхунцем у Васкресењу, па потом победи Вазнесења. Загледани у небо, Матеј пише: Даде ми се свака власт на небу и на земљи (28, 18). Из ових Господњих речи просијава Његово Божанство.

Овај догађај Узношења Господњег збио се у Гетсиманији и ми чекамо да се поново спусти међу нас на свршетку времена. Величанствен је то призор када се свети апостоли са свесветом Богородицом нетремице гледали како Богочовек одлази у небо све док се нису појавила два анђела да их дотакну, прену. Љубљени, дозволите ми да верујем да је Вазнесење било велики подстицај за наду човека који се овде осећа прогнаником, па као избеглица одлучује: We are going to heaven – Пошли в небо – Идемо у небо, што су написали на Кејп Кенедију у славу астронаута Едварда Хигинса Вајта и Џејмса Мекдивита који су лебдели 20' у свемиру, на Месецу 3.јула 1965.године и вратили се.

Када је у време оно гласовита новинарка Оријана Фалаци упитала Вајта да ли постоји могућност да се не врати, он је одговорио: - Заиста не. Извините: не вратити се натраг, значи да то више није мисија. Мисија значи отићи и вратити се: А пут на Месец биће мисија, а не жртва или мучеништво на олтару науке.

Ту наду је први пробудио најпре свети апостол Павле у Ефесцима желећи да она живи у њиховим дух-душама и како рече: да вам Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде Духа мудрости и откровења да га познате (Еф 1, 17-18). На чему су апостоли народа и ових дванаесторица астронаута темељили своју наду? У чему ми утврђујемо своју наду на лично васкресење и вазнесење? – Говорећи идемо на небо, ми имамо на уму да нам је Господ представио, демонстрирао, унебоход као путовање у небо и загарантовано приспеће на Сион. Наша је нада у Божјој свемоћи, коју оделотвори у Христу васкреснувши га из мртвих, и посади себе с десне стране на небесима (Еф 1, 20). Зар и нама нису задата правила личног вазнесења као „спортској“ суздржљивости у начину живота, одрицања и жртве, у супротстављању свакодневном злу у нама и у свету, као и свим другим видовима искушења која нас вуку надоле, да изађемо из свог „карантина“, из свог личног подвига.

Вазнесење Господње је свемирски, космички, благи дан. Он би морао бити за нас подстицај за пригрљење свог личног Крста којим се лети у небо. Благо онима који храбро и одушевљено прихвате и туђе крстове што их сам живот доноси. Не одбацујемо и оне крстове који су одбацили људи, поколебани у вери, или каљуди и нељуди. Са сваког пригрљеног крста ћемо васкреснути и бити вазнесени на небо из својих личних или породичних „карантина“. Нису нам узалуд Анђели говорили: Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да долази на небо (Дап 1, 11). Ове речи небеских весника су нам опомена да се прихватимо духовног усавршавања док чекамо други долазак. Вазнесењем се окончава Христово послање, а започиње апостолско и наше. Животна сила апостолства, нашег крштења, стиче се у очекивању и примању Духа Светога. Он ће нас оспособити за духовну атлетику. Прави живот не почињем деловањем, већ молитвом, што посведочује и вазнесење Христово на небо, као што пише о том догађају у Светом писму: Сви бијаху истрајни и једносушни на молитви и мољењу , са женама и са Маријом матером Исусовом и са браћом његовом (Дап 1, 14).