Мт 9, 35

Царско свештенство , народ Божији, нови Израиљ, и његов предводник, свештеник, би морао бити дух-душевни огањ у човеку, али и у црквеној заједници. Члан царског свештенства је увек ходочасник, а никада чиновник. Ходочасник – свештеник је вазда праћен искушењима, док је свештеник – верски чиновник, слободан од искушења, односно, он је подлегао искушењима користољубља и властољубља, те се стара о профиту, злату и сребру, а и о свом црквеном положају. Измишљено је чак и рангирање свештеника по такозваним чиновима, односно звањима. То рангирање није од Бога и само је приземно и пропадљиво. Свештеник типа поклоника Божијег, поклоник је светиње над Светињама, и као такав ступа у тренутку своје смрти у Oбећану земљу, у поново нађени Рај, док свештеник – чиновник иде на Суд Божији, привремени, те и други о Општем воскресењу. Свештеник – поклоник је целомудрен и на земљи је странац, потпуно туђ уобичајеном животу и сав не припада свету. Уопште није важно где он живи и колика му је брада. Поклоник је и испашта грехове своје браће и покајава их, те их очишћује крвљу Христовом и обожује Њоме. Такав свештеник – поклоник, хаџија, непрестано има сећање на своје свето просвећење и сам нас просвећује Христом, док чиновник – свештеник врши обреде и уредно их таксира. Ко познаје садашње прилике у Цркви, неће се чудити овој беседи. Помањкање свештеника и монаха спада у рак-рану савремене Цркве, а и велики проблем садашњег живота у Христу. То је искушење које нас може коштати многих изгубљених битака за душе и за заједницу. Задржимо се на појму свештеника, односно, гласно кажимо шта он значи у Светом писму и код светих Отаца. Звање малих апостола након полаганог, вековног припадања, постао је почасни и пречасни, а састоји се од апостолске службе. Господ је од почетка јавно желео да се умногостручи његова присутност и његова благовест. Зато је добар свештеник друго „ја“ Христово. Он је сведок Христов, мученик за веру (Дјап 1, 8.21) и уграђује се у темељ Цркве. Клица је новог Израиља а уједно и исходиште у свети чин и ред. Епископ у Христово Име свештеницима подељује апостолску службу да и они у Његово име и његовом влашћу уче, освештавају и управљају. Три свештеничке службе: епископ,презвитер и ђакон су међусобно повезане, једна другу употпуњују и заједно духовно зидају Цркву Божију, а не растачу је и не растурају је. У Цркви има и изгубљених оваца и међу епископима и међу свештеницима. Што је њихова удаљеност од Христа већа, то им дугујемо више старања и молитве. Свако пензионисање свештеномонаха (са или без примања) значи да смо као Црква заборавили на Христово посланство и на његову љубав. Шта се уствари догодило у случају тог „пензионисања“? – Укинута је одредба апостола Павла да онај који олтару служи, а у административном смислу такав је скинут са платног списка, и тиме лишен хлеба земаљског што отвара питање искоришћавања и присвајања његове коре хлеба. Да је то искоришћавање, нема никакве сумње, нарочито да је познато да је свештенство материјално веома богат сталеж. Упадљиво богато свештенство нарушава сва начела Црквене заједнице, јер нема сиромаштво као узор – врлину.