Сир 3, 2-9

За време другог светског рата, један град је ухватила паника – страх. Градом се пронела гласина да је она војска која се повукла са положаја отровала све изворе у градском водоводу. Сав град је цвокотао од бојазни блиске смрти. Шта да се ради, што би рекао Николај Чернишевски? Без воде се не може живети, а јама за скупљање кишнице нема. Хвала Богу, те се убрзо установило да се радило о гласини. Паника се стишала. Одакле се стишала? Стишала се од породице/обитељи, као неисцрпног извора снаге за сваког свог члана. Одакле заједница добија нове чланове, вернике? Да ли из руље и из светине? Она је, додуше, извор очишћен и затрован. Срби све више постају вајни „задругари“. Сви смо ми, или Брозови задругари, или њихови потомци. У току је „Задруга 2“, тв.“Пинк“. Брачни другови се јавно разводе, мењају такозване партнере као кошуље, деца стасавају без васпитања, па васпитана не смеју да иду у школу, јер се боје оне агресивне и хиперактивне. Они расту у хулигане и будуће криминалце. Зар људи не виде да су затворени сви породични/обитељски извори части и чистоте, те да падамо у велику панику идући упорно у пропаст. Кад год крштавам децу захтевам, супротно народним обичајима, да крштењу присуствују оба родитеља, кум и кума, односно седам прикумака као код Хелена. Најпре благословим родитеље, потом заједно заблагодаримо за благословен порођај и потом им предочим: „Ово дете вам је Бог даровао. Ево, придружили су вам се детињи кум и кума, те прикумци и прикумке. Крштавајући ово дете, преузимате на себе обавезу да га васпитате у православном духу, да свом духовном и телесном детету и речју и примером бивате образац благоверности и светости, те да му будете први вероучитељи и испунитељи свете вере. То се најпре тражи од кумова, духовних – крсних родитеља, али равно са њима и телесним родитељима.“ Црква би морала поново да устроји школу за некрштене који хоће да се крсте. Школа оглашених (катихуменат) морала би трајати најмање три године, да би тек у четвртој години, као сатражитељи (competens), односно посвећених вери, примили свето крштење и миропомазање на Велику суботу. У тој школи би се морао трудити парох, духовник, образовани ђакон, монаси и монахиње. Сви оглашени су будућност Цркве и српског народа. Зато смо дужни да једни друге подупиремо у тим напорима да уопште имамо духовни живот. Прича се да је краљ Конрад* у покушају да опседне град Вајнсберг наишао на мужествен отпор бранитеља под водством кнеза Виртемберга. Када је успео да сломи отпор, дао је војницима наређење да све одрасле мушкарце поубијају, а женама је дозволио да могу изаћи из града и са собом понети онолико колико могу на леђима понети. Жене побеђеног војводе су упитале краља да ли ће одржати реч. Он се заклео да хоће. Потом су ове мудре жене узеле на леђа свака свога мужа, и све друге жене своје мужеве, а све сестре своју браћу, те их изнеле из побеђеног града, па нико није погинуо. Ево вам лепе иконе хришћанског породичног живота, једни друге треба да чувамо, избављамо од зла и спасавамо. И муж жену и жена мужа, и деца родитеље и родитељи децу. Брат сестру и сестра брата да чува и спасава духовно, а и телесно. Исто важи и за манастире. Бог нас је повезао пупковином љубави у једну Божију породицу/обитељ. Ако негде и доживиш злобу, мржњу и одбацивање у својој породици/обитељи наћи ћеш и љубав. Ако доживиш неразумевање, клевете, обеде и подвале, у својој породици/обитељи наћићеш и мир и разумевање. Сви чланови заједнице су дужни да једни другима живот учине лепшим и лакшим. Нека се сваки хришћанин стално пита шта да учиним да мојој обитељи/породици буде лепше, угодније и светије. Браћо и сестре, ви знате да ја из године у годину имам благослов нашег светопочившег оца Дејана Дејанића да на Великом входу спомињем наш српски, те и свеправославни народ у отачбини и расејању. Данас је око три милиона Срба разасуто по свету. Данас нам одлазе високообразовни кадар, па нећемо имати ни лекаре, ни апотекаре. Многи од њих се никада неће вратити у отачбину, јер су у туђини засновали свој живот. Многи који се налазе на твз. привременом раду, огромна већина су верници. Православна Црква у Србији, Скопљу, Црној Гори, Херцеговини, Босни, Хрватској и Славонији није могла да гледа како се најбољи и најмлађи православни народ разасипа светом, па је послала најпре свештеномонахе, па потом и свештенике по целом свету да наше људе скупљају, да им помажу у сваком погледу. Нарочито да нашем народу помогну да се у светском метежу не изгубе, већ да се опет врате својој деци и породицама. Сви знамо како је лепо имати у туђини школоване људе као браћу, сестре и пријатеље. Сви знамо колико је лепо када чујеш од њих поуку на српском и како је лепо када недељом учествујеш на литургији, а после на агапе и на разговору. Ко неће брата за брата, он ће туђина за господара. Света Православна Црква, имајући молитву Богу жели да вас у туђини сачува од застрашивања, а српске породице и од расула. А ви децо, која сте се одлучили да масовно напуштате отачбину, настојте да се у расејању упознате са нашим свештеницима. Чувајте своју част и будите и у дијаспори достојанство свог народа и свете вере. Ми се радујемо што се имовински подижете и богатите, те и што себи и својој деци осигуравате бољи живот, али немојте се никада гордити и уздизати, нити презирати оне код куће. Немојте допустити да вас понесе демон охолости и да завлада вама. Ми се радујемо што сте у могућности да скупоценим аутомобилима можете да дођете овамо. Било би добро дело да поред себе доведете и неког старца/старицу који иначе не могу да дођу у цркву, на свету литургију: Ко поштује оца окајава гријехе своје, и почаствује мајку своју сабира благо. Ко поштује оца радоваће се у својој дјеци и биће услишен у дан молитве своје Ко почаствује оца својега, биће дуговјечан, ко чини радост мајци својој слуша Господа. Он служи родитељима својим као својим господарима. Сине мој, рјечју и дјелом поштуј оца свога да те од њега осене благослов. Јер благослов очев учвршћује кућу дјеци, а мајчина клетва темеље им руши. У нашој богатој историји познати су многи јунаци. Прича се да је у опкољавању Смедерева од Османлија, учествовало мноштво Турака. При опседању тог славног града изгинуло је 30 хиљада Турака, али је број бранитеља града смањио на пар стотина људи. Деспот се одлучио за јуриш. Уз њега је била и деспотица. Пре јуриша он јој је рекао: „Иди од мене, спасавај се!“ А она му је одговорила: „Шта ће ми живот без тебе, господару!? Ако погинеш ти, нека погинем и ја...“ Зацело, незамислив је благословен живот без породице/обитељи. Молимо се непрестано и за оне у расејању. Нека се и они моле за нас. Нека Господ Христос благослови наше породице/обитељи, да умножи међу нама љубав и слогу, да останемо једни другима одани, а Богу верни. ------------------------ *Конрад Ӏ, источнофраначки краљ, владао од 911 до 918 год.