Мк 12, 13-17

Порез је део дохотка, прихода од имања или рада који се мора давати држави за покриће њених разхода, веле правници. Док фарисеји и иродовци да би га ухватили у речи, почеше, лицемерно, да га питају: Реци нам, дакле, треба ли ћесару давати порез или не? Да дамо или не дамо?! Ови фарисеји су слични неким религиозним вођама чије се лицемерје састоји од привидних религиозних тема које су прикривена политика. Ови верски политиканти долазе заједно са иродовцима, својим крвним непријатељима мислећи да су веома препредени. Ако Господ каже фарисејима да треба давати порез, изгубиће углед код народа, који је римско господарење над собом ионако тешко подносио. Ако, порекне, одмах ће га оптужити Римљанима, иначе веома мрских Јеврејима. Треће лицемерје је у лажном ласкању и улизиштву с којим поздрављају Господа Исуса. Ево како ће их Господ разобличити. Двоједушност и подмуклост и ми познајемо. У настојању да будемо фини и уљудни, уапдамо у дволичност и неискреност. За Достојевског свака неискреност је изопачење. Не сврставајмо се међу Господње непријатеље, већ га исповедимо као Живот, Пут и Истину. Прозирући фарисејско лицемерје, Господ рече: Што ме кушате? Донесите ми динар, да видим, а они донеше. И рече им: Чији је ово лик и натпис? А они рекоше: ћесаров. Фарисеји су поставили питање савести: да ли треба плаћати порез, а и политичко: да ли платити порез или неплатити. Фарисеји – зилоти, били су за ускраћивање, не давање, пореза. Користећи се новцем, признаје се царева власт. Чим признају цара господара новца, морају да признају и своју обавезу да плаћају порез. Држава као пиштољ диктира свим земаљским пословима, али над духовним, она нема никакве власти. Господ је живео у монашком, радосном, сиромаштву. Чији је ово лик и натпис, указујући на новац упита Господ. А они му рекоше: Ћесаров! И одговарајући Исус рече им: Подајте ћесарово ћесару, а Божје Богу. Фарисеји, верски чистунци, опет су ухваћени у самообмани као фанатични заговорници Божје права. Њима Закон Божији толико лежи на срцу, а плаћају порез паганима. Како им је стало до Божије права о другим питањима која су много важније и претежније. Политичка зависност о цару не би требало да их омета у признавању правде Божије и Савеза Божјег. Требало би да дају порез од искрености, веродостојности, чистоте и љубави. Огрубеле су им савести, али уопште их неискреност не узнемирава. Јевреји, фарисеји су остали дужни, ево више од 2000 година, порез откровења, прихватања Господа Исуса као Христа. Господ је и у овој партији тениса са фарисејима, победио своје противнике, а и љуте непријатеље пре свега упоредивши Божију правду и право. Право је политичка (порезна) зависност од ћесара, од цара, а правда је признавање оног стања које свакоме припада по правици Божјој. Правди Божијој дугујемо пре свега љубав према Богу, људима и природи. Њој дугујемо порез али на љубав, на искреност, на целомудреност, на послушност, на сиромаштво итд. Ако угодимо правди Божијој имамо мирну савест коју ништа не узнемирава. Јеврејски народ Божији је велики порески дужник. Нису још измирили ни једну рату. Најбољи су као платише, међу православнима, Хелени, а међу римокатолицима, Италијани. Остали сви, осим Руса, траљави су, и чини ми се да ће се многима одузети право пореског обвезника. За сада сијају благоверни Руси који су све више спремни да дају Богу све што је Божије.