Лк 3, 1-6

Скини Јерусалиме црнину несреће, одјени се заувек љепотом славе Божије, огрни се ризом Божије праведности, стави на главу вијенац славе Вјечнога; јер Бог хоће да просија сјај твој свему у поднебесју и заувијек ти хоће дати име (Вар 5, 1-3). Овим дивним песничким изричајем пророк Варух позива опљачкан и опустошен Јерусалим, те и све своје синове из изгнанства и избеглишта да му се врате са радошћу, јер се приближио дан спасења. Јерусалим је икона свете Цркве. Она страда и пати због расејавања и прогоњења своје деце. Прилика је да поново оживотворимо своју наду и поуздање на Спаситеља и на спасење које нам долази у Његовом доласку. Отежане грехом и све оне који су се удаљили од Цркве ваља вратити у њу покајањем, да бисмо Божић дочекали као деца Божија. Сам Бог се рађа оваплоћењем као Јединорођени Син Божији. Стазе треба припремити у пустињи да би се олакшао повратак расејаном и прогнаном народу. Сада Јован Крститељ позива на приправљање пута и поравњање стазе којом треба да дође. Реч је о путевима према срцима која ће се отворити за Спаситеља. Стога Јован пође по свој околини Јордана проповедајући крштење покајања за опроштење гријехова (Лк 3, 3). Покајати се значи очистити се од грехова хагиотерапијом дух-душе, испунити Христом све празнине и провалије у њој, суљнути и сурвати идоле охолости, исмејати своју самозаљубљеност и рањивост, одрећи се дрскости и уображености према најближима, те ићи према Богу равницом поред мора властитог крштења, без врдања и без нагодбе. Све то због тога да би сваки човек и човечица видели спасење Божије (3, 6). Спасоносно је залагање за добро своје црквене заједнице. То залагање мора да буде великодушно и са пуно љубави која расте. Убрзајмо, браћо и сестре, своја покајања да бисмо били спремни на дан Христов. Уз све то, знајмо да је и наше лично спасење благодат Божија, а не наша заслуга. Светост се такође дарује у Христу Исусу тако што се човек смирено и одлучно отвори за њу.