Мт 22, 21

Човеково стање и деловање у свету је слободно, али и непрестано ремећено прародитељским грехом. Тај грех подјармљује човека царству смрти, односно ђавола. Он зато има рањену и злу вољу која га засипа заблудама, прелестима на подручју васпитања, морала, политке, те и заједничења. Ослобађајући човека од земаљских пошасти, неправде, болести и смрти, није га ослободио од свих зала, већ само од узрока зла – греха. Човек се не одазива свом позиву детета Божијег и постаје роб. Фарисеји прете изопштењем сваком ко би следио Господа Исуса. Велики свештеник Кајафа пророкује: За нас (је) боље да један човјек умре за народ, а не да сав народ пропадне (Јн 11, 50), и закључује: Заслужио је смрт (Мт, 26, 66) као богохулник. Међутим, Јевреји су изгубили право извршења смртне казне, предају Господа Исуса Римљанима оптужујући Га за политичку буну, што Господа ставља у ред са Варавом који је оптужен за побуну. Кајафа и Синедрион политички прете притискајући Пилата да осуди на смрт Господа Исуса. Ради се о незнању (Дап 3, 17) јерусалимских Јевреја. Нови изабрани народ Божији се јасно разликује од свих религиозних, верских, културних и политичких састава у историји. Бог није прћија ни једног, па ни јеврејског народа. Он је себи стекао род изабрани царско свештенство, народ свети задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју (1 Пт 2, 9). Изабрани народ су сви који верују у Христа Господа и који су крштени. Он је месијански народ. Битно обележје тог народа јесте достојанство слободе синова и кћери Божијих. У њиховим дух-душама борави Дух Свети. У том народу влада љубав којом је Господ Христос љубио. Он је сасуд Духа Светога, со земље и светлост света. Циљ тог народа је Цартсво Божије, али и омогућавања да хришћанска наука и живот прожму заједницу и њену политичку и државну стварност. Хришћани се не служе слободом да би говорили и чинили шта им падне напамет. Хришћанин, за разлику од незнабожаца и многобожаца, није довољан самом себи. Он се не задовољава властитом добробити и не одбацује морални закон, не диже се против властите слободе, не разбраћује се и не противи Богу. Заједнице, као што су породица и грађанска заједница у потпуности су у сагласности са човековом природом. То позаједничење подстиче људе да се удружују ради остваривања циљева који надилазе могућности појединца. Свети Климент Римски списатељ је најстарије молитве Цркве за грађанске власти: Господе дај им здравља, мира, слоге, истрајности да могу без задршке извршавати власт која им је поверена. Ти, Господе, Царе Небески, кроз векове дајеш људској деци славу, част и моћ на земљи. Стога, Господе, управљај њиховим одлукама, да чине што је добро и штоТеби угоди; и тако измогну побожно, мирно и благо извршавати власт коју си им ти поверио, и да буду достојни Твог милосрђа (Epistula ad Corinthios, 61, 1-2). Власт је од Бога само ако иште опште добро и ако се за то служи часним и светим средствима. Ако се , пак, служи рушењем реда и неправедним законима или ако се служи мерама које се противе моралном реду, те одредбе немају везу са савешћу. Варнавина посланица (4, 10) дефинише опште добро у односу на људску личност: Не живите одвојени, повучени сами у себе, као да сте већ оправдани, већ се удружујете да заједнички тражите шта је добро за све. Право на верску слободу јесте право људске личности, односно оно је право на заштићеност од спољашњих и унутрашњих прогона, дискриминације у верској ствари од стране државе и политичких власти. То право укључује и забрану празноверја, а и борбу против клерикализма, гуруизма и идеолошког екуменизма (=унијатизма). Сва та споменута изопачења у Цркви су повратак вере на религију. Носиоци политичке власти су дужни да поштују основна права личности, те и породично право, као и право сиромашних. Вршењем својих политичких права настоји се да се целисходност види у заједничком добру народа Божијег и људске заједнице (друштва). Верник је по савести дужан да се не повинује прописима грађанских власти када она захтева нарушавање моралних права личности или науке Еванђеља. Разликује се служење Богу од служења политичкој заједници: Подајте, дакле, ћесарово ћесару, и Божије Богу (Мт 22, 21). Међутим, Апостол упозорава: Богу се треба покоравати више него људима (Дап 5, 29). Тако да је најпре Епископ, па и овлашћен Презвитер, дужан да се у име Цркве опире насиљу јавних власти у случају гажења основних права. Црква настоји да позива политичке власти да своје расуђивање и одлуке доведе у однос са вером и верујућим народом, али да јој не намећу опортунистички став. Зато, Црква слободно расуђује о свему што се односи на политички рад, када то захтевају основна људска права и спасење дух-душа. Људски живот мора бити штићен и чуван од часа зачећа. Од тренутка зачећа људском бићу сузагарантована сва права личности.