(Мт 3, 1-12)

Како савремени проповедник, па ма он био даровит као свети Николај Жички или Јустин Нови Богослов, да нађе слушатеље за ове озбиљне еванђелске позиве: Покајте се! (...) припремите пут Господњи, поравните стазе Његове. (...) Родите, дакле, род достојан покајања (...) Свако дакле, дрво које не рађа добра рода, сијече се у огањ баца. Данас нема храброг проповедника да се као свети Јован Крститељ обрати савременим фарисејима и садукејима у самој Цркви, а и ван ње. Крститељ Господњи одлучно осуђује спољашњу побожност, а свети Јаков, Брат Господњи, осуђује и оне који говоре да верују, а богоугодна дела немају. Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Зар га може вјера спасити (...) Ако нема дјела, мртва је (вјера) сама по себи (Јак 2, 14.17). Веровати у хришћанству не значи припадати идеологији као што је на пример случај са веровањем у исламу или комунизму. Вера у идеологију је у себе затворена, она је следба, секта. Интелектуални је засад. Веровати у хришћанству, значи живети своју веру у пуној свести. Знати да је Бог жив и присутан, те да он делује кроз наш живот и кроз историју. Бог је Онај који делује два милениума у Цркви. Бог је Онај који чини добро и у онима који себе називају иноверцима и неверницима. Православна вера се не може задовољити само правилним исповедањем, већ се она мора оваплотити у нама, дубоко нас прожети. Вера мора постати жива и животворна. Такву веру има само онај који садоживљава непрестану Божију присутност у свом животу, у животу своје породице, у својој цркви, на свом радном месту, и коначно на сваком месту. Тај унутрашњи динамизам љубави, како према Богу, тако и према браћи и сестрама, јесте остварено Вјерују. Само такав верник, који има живу и животворну веру, само тај чини чудеса, и састваралац је Божији у изградњи живе Цркве. Такав верник уноси у овај свет светост, праведност, односно љубав, те и плод те светости: покајање. Ко се не може позвати на тако драгоцен плод вере – љубав, на делотворну веру, нека не говори о свом покајању. Ко нема покајање, нема милости ни према коме. Речи човека који нема покајање су пун кош сламе без и једног зрна, како је говорио свети ава Јустин. Свима су нам познати такви верници, а и такви проповедници. Ако смо учинили плодним све своје таленте као Божије дарове, ми искрено и православно верујемо. Доносити плод значи лично допринети свеопштем животу и напретку. Сваки човек је састваралац васељене. Хришћанин мора настојати да васељени и човечанству придонесе макар са Грушењкином главицом лука, и више од тога, да се допринесе људској заједници са више љубави, мира, доброте, истинољубивости и правде. Правде, а не права. Право је увек дискриминаторско и идолопоклоничко. Шта са Јустиновим качовеком? Са његовим половичним човеком, недовршеним разломком од човека, неплодном смоквом која се у Еванђељу сијече и у огањ баца, а у нашој смрдљивој и изопаченој стварности заузима доврховно, па и врховно звање. Не уклања се са свог места да би га заузео бољи и светији од њега. Јован Крститељ и данас вапије и данашњој пустињи. Чује се јека, одјек, Јованових вапаја и данас. Да ли су наша дела оправдање нашег хришћанског избрања или најтеже осуде хришћанског имена? Да ли су чиста, плодна или љубавна или су празна, шићарџијска и покварена? Може ли их поштедети Светост и Правда Божија? Присвета светост. Молите браћо и сестре за дар мудрости да бисте знали шта је праведно и свето. Молите и за дар духовног ума који је дар расуђивања прилика и људи. Молимо се и за дар савета да бисмо отворено и радосно, добре воље, прихватили оне којима је то најпотребније. Молимо се, браћо и сестре, и за дар страха Божијега, јер смо Божји саствараоци, градитељи свог Раја и Раја за своје ближње. Молимо се још, љубљени, за свест одговорности наше пред Богом и братом-сестром. Куку нама који смо морали и могли учинити добро, а нисмо! Леле нама фарисејима и садукејима! Ајме нама свештеницима и првосвештеницима!