16. и 17. децембра 2015. године

Монашки пут пролази кроз крст. Монах је распет, и сваки је целог живота бескрвни мученик у жудњи према светости. Тако и младо хиландарско братство на челу са игуманом Методијем, јеромонахом, жуди за светошћу. На свима њима је видљиво да се пењу са великом муком, јер су отежали од телесности. Духовни напредак као да не постоји. Види се претерано предавање спољашњој страни духовног живота. Метаније, поклони, ред и поредак. Као да занемарују духовну, богословску садржину. Нема светости без истинског одрицања и без надчовечанске духовне борбе. Духовни напредак ових младих монаха изискује вежбање у испражњењу од пожуда које их у потпуности смирује и уводи у радост блаженства. Нажалост то се види само на неколицини најстаријих отаца."Ко се пење, непрестано иде од почетка до почетка; никада не престаје почињати. Ко се успиње, никада не престаје чезнути за Оним што је познао" (Свети Григорије Низански, Homiliae in Canticum, 8:PG 44, 941C).

Молим се Богу да међу њима израсте духовни великан који би им био духовник. Нека им Бог помогне да буду брижљивији око Литургије.