Гледано очима света, свети су излазак на слободу која изгледа као повдивљалост. Свети одлажу, одричу се и полажу све своје привидне моћи које су од овога света: порекло, образовање и све стечено животно важење и отменост (елеганцију) и пригрљују убогост и простоту, аксетизам и духовно стваралаштво (теологију), послушност Христу Господу и вечну целомудреност. Од мојих савременика, у том смислу, најдивљији су били преподобни Јустин Нови Богослов и Тадеј Витовнички, те и светитељи Николај Жички и Јован Шангајски-Санфранциски. Та привидна подивљалост услов је узлетања у Небо, у Христа. Црквене институције, као у глави о инквизитору романа Браћа Карамазови, брижљиво чувају свет у својим недрима и одишу искључиво том елеганцијом као оскрнављењем. Клерикализам је тај савез Цркве, односно, њене институције, са светом исто је и цезаропапизам. Те Цркве неће да буду Тор Христов, теснац између два гоњења и само предах пре изласка и узлетања у задивљујућу „дивљину“ Раја, већ хоће сву мрзост опустошења овога света. Епископат и богато свештенство се одвајају од народа Божијег и понашају се као касте света, у предворје пакла. У њему владају зла црквеног каријеризма, симоније, формализма, капитала и свих других изопачености.