Људски живот је у вери цењен и поштован као светиња од самог зачећа. Одмах се зачедку дају личносна уважавања и одношења. Признаје му се право на живот. У Библији пише: Пре него те утелових у мајчиној утроби, ја те знадох, пре него што из утробе мајчине изиђе, ја те освештах (Јр 1, 5), вели пророк Јеремија: Кости моје не бјеху ти сакривене док настојах у тајности, ткан у дубини земље (Пс 139, 15), пева цар Давид.

Сваки побачај је морално зло, па и спонтан. То је непроменљива наука Цркве. Намерни побачај се тешко противи светој вери, па о томе у Дидахе пише: Не убиј дете побачајем, нити га погубљуј после рођења. Бог, Господар живота, поверио је људима узвишен чин одржавања живота, и ту дужност морају вршити на начин достојан човека. Стога живот, једном зачет, треба најбрижније штитити. А побачаји и чедоморство ужасни су злочини (Дидахе, 2, 2; Варнавина посланица, 19, 5 Посланица Диогнету, 5, 5; Петрулијан, Apologeticus, 9).

Црква сваку сарадњу у вршењу побачаја епитимише привременим или трајним изопштењем. Поправна мера или епитимије се налаже лекарима у свом тиму који га прати при вршењу абортуса, као и свима који учествују у том злочину.