Ис 58, 1-9а

Које су пред нама сметње на путу спасења? – Није сметња бити иноплеменик или телесно осакаћен! Међутим, велика је сметња недостојност свештенства и народних поглавара и првака, те и опакост идолопоклоничке светине која се погрешно назива народом. Сиромаштво и смирење су врлине којима би требало да просијавају сви, а свештенство најпре. Неусаглашеност типа „четници“ и „партизани“ велике су српске мане у литургијском животу и такозваној свакидашњици. Старинска је саблазан наша национална двоједушност. Парамо се и даље до троједушности. Једни су у нашој помесној Цркви мањина, а други и трећи су ван ње и против ње.

Зашто се нису испуниле надобудне наше молитве? – Зато што је наша побожност претежно спољашња, обичајна или пак магијска. Зато што су неки свештеници и епископи безобразно богати, а сама наша помесна Црква само духовно, богословски, богата, сиротица? За велики је прекор и то што Срби раде против себе и не траже да дознају Божије путеве, не траже њихове праведне пресуде и не призивају Бога да им дође у помоћ и да му се они приближе, те да му служе. Будући да Бог не одговара на српски пост „на води“, јер је он строго постан само у погледу јеловника. И савремени Срби, не само они из Црне Горе, Херцеговине и Далмације, охоло закључују да Бог и не зна за њихове туге. Зачуђујуће је да ти савремени Срби губе самопоштовање, достојанство, и бивају опасни за себе али и за друге. Пуна су им уста разочарања и осуђивања, јер побогу Бог неће да буде сервис за остварење жеља и жељица охолих Срба.

Свети Николај Жички, преподобни Јустин Нови Богослов и Тадеј Витовнички нам оштро и благо пребацују како и колико грешимо, чак и у посне дане: не видимо брата свога и његову патњу, препиремо се и свађамо, па и тучемо. Међутим, најстроже не радимо о свецима и светачићима, зацело ленчаримо. Уморили су се Срби да чине врлину, већ истрајавају у греху и свегреху. То ће их избрисати са листе живих народа. Живеће они који буду више поштовали живот.

Браћо и сестре, ако желимо да нам Бог услиши глас наших молитава, није довољно да постимо у знак покајања о води и хлебу, да се сагибамо у многе земње поклоне, те да спавамо на кострети и пепелу. Не може бити богоугодан пост без праве дух-душе у покајању која је промена на боље. Богу су дража дела милосрђа, помоћи потлачених, гладнима, болеснима, сиромашнима и бескућницима. Кидајмо окове заблуда, развезујмо стеге неправде и ломимо јармове предрасуда и злобе. Ближњима и даљњима помогнимо и помажимо да бисмо се ослободили окова грехова и свегрехова, да се исповедамо – то је највеће покајање! Да бисмо се исповедали, да бисмо се поправили покајањем. Оним у срцу. Кајање је скрушење охолог срца. И будимо сигурни да за правилну побожност, савесно вршење молитава, поста и миосрђа ће свечано и обилно доћи велико уздарје од Бога: Бог ће услишити молитве и пригрлити нас као своју децу и као своју браћу.