Нешто мало свештеномонаха параноидне побожности упознао сам само код оних одељених који су остали верни епископу Артемију и међу свештеномонасима скромнијег, или никаквог, духовног и школског образовања. Псеудозилоти су колективна духовна патологија коју карактерише осећање празнине и потиштености. У њој недостаје васцео Христос Господ. Масовна духовна наркоманија ( или алкохолизам, дипсомија, радохоличарство итд) настаје као последица губитка чврстих еванђелских оријентира и јасних литургијских путоказа, упадљиво је видљива на "богомолитељском покрету" (ружно звани "богомољци"). Од исте духовне болести пате и псеудобогумилска духовност у Босни и босанском расејању. Ту је чак сачуван и "Бабо" или "Дид", како су богумили звали своје јересоaрхијереје. У болесну духовност спадају и националисти шовинистичког типа, а и вулгарни екуменисти који су очигледни унијати. За њих је све римокатоличко свето и прихватљиво. Све ове духовне болести су "дечији кашаљ" за карцином клерикализма, симоније и корупције у црквеној институцији. У карциногену патологију спада и страначко опредељивања клирика, као и окултна застрањења (масонерија). Осврт-књигу заслужује и "лила", и "розе", руско православље.