И у нашем добу, свештени мисионар никада не наступа у своје име, већ у Христово. Његово свештено послушање је да људима донесе Христа и да их уведе у Цркву. Да настоји да га посведочи, да га учини видивим и опипљивим.

С обзиром на то што моја духовна деца све чешће не долазе у Цркву, морао бих (а и ускоро ћу) ја поћи к њима. Уверен сам да је неопходно да духовно старање не може бити приватно, као што ни Црква не може бити власништво клерикалиста (поповштине) заувек.

Хришћанско пријатељство – братство, темељи се на спонтаној духовној сродности и еванђелским односима. Оно је метод за школовање за љубав, за агапе, које доносе двоструке плодове: телесне и духовне. У Цркви би требало да се догађа само оно што чини заједница, а не оно што чине свештеници у свом интересу. Да јача заједништво, а слаби приватност. Бујни клерикализам управо хоће приватност, не жели повезаност снага, разбија свеопштост, католичност Цркве и у корену гуши свако добро дело, као што је борба за наталитет, скрб за младе, оне на стрампутици итд. Они тврде потпуно противно светом Јовану Златоустом и Григорију Богослову да Црква није “социјална установа”.

Православни требају да више делују у духу јединства најпре са римокатлицима. Нека исказују бар молитвену комунитарност са свима православнима, ако не и са другим хришћанима.

“Свако царство које се раздели само у себи, опустеће, и дом који се раздели сам у себи, пропашће”(Лк 11,17). Значи, духовна изградња, мир и саборност у Цркви искупљеног човечанства је набујали клерикализам обуставио у корист прелести грађевинско-зидарске обнове и профита.

Мисионар црпи своју духовну снагу не толико из себе самог колико из вере, из свог молитвеног предавања Богу. Без Христа ни мисионар не може ништа (Фил 4,13). Он се не повлачи пред нападима светине и клерикализма и другим опасностима по веру, он тим опасностима расте у висину. Не повлачи се пред ругањима и подсмевањима. Хришћанин је охрабрен Богом да Богу и епископу каже Ти (Гал 4,6). Однос према Христу и његовој слици – епископу, даје хришћанину слободу да улази у сваку ситуацију (Рим 5,3-6), да се у сведочењу за веру одважи и на саму смрт за истину. Павле се супротставља у лице Петру, али и укључује у целовитост и неподљивост Цркве (Гал 2,11-21). Та мужевност се црпи из заједнице са Христом. Лоши су они свештени “мисионари” који одбацују заједницу.