Није довољна и спасоносна обичајна вера,вера као традиција. Сечење бадњака, слама, чесница и дукат у њој, те и посна бадња вечера. Насушна је жива богословска, телошка, вера која је одлучујућа, чиста и која је само љубав.

Теолошка вера је духовна, животна, наша насушна. Она се непрестано моли и наша је способност да волимо, јер живимо у Емануилу, често је веома болна, те и руши уске и широке границе. Дух се никада не мери са границама, већ их све руши и прелази, и креће се према Брату (Сестри), у ком једино може себе потврдити; ураво да би заједно са њим пригрлио и тражио ово Рођење Неограниченог, Бесконачног и Вечног. Само је у вечном Брату (Сестри) укорењена наша бесконачна љубав.

Сваки хришћанин може са Кантом поновити постулат да је Божија присутност главни, врх-врхова живог духа. Неко је тачно рекао да је неверујући човек онај који тражи Бога, а савремени хришћанин је онај који је задобио Бога.

Они, пак, који са Сартром прихватају бесмисао, апсурд, тону у очајање и живот им се гади. Док све ово за Франкла и нас Рађа Смисао!

Зацело у ове дане када ишчекујемо Рађање Смисла, ми у ствари привидно себично тражимо мир у Њему. То налажење властитог одређења у Љубави, отвара за нас срећу, за блаженство. Бог и срећа се дели другом ја; па трећем итд. Тако се усрећује. Љубав је уточиште које језди “цик-цак”. Блаженство, срећа, атмосфера је у којој се све креће (динамис) “цик-цак”, од мене до тебе итд.