Мт 11,25-27

Овај одломак светог Еванђеља увод је у првосвештеничку молитву на Тајној вечери (Јн 17). Господ Христос у духу сазире ширење Еванђеља по свом земљином шару, те и да ће Бога Оца сматрати својим Оцем и тако му се молити. У свом суздржаном, па и опрезном, а често и неприхваћеном сејању Божије речи, он се нада богатој жетви којој се радује и благодари Оцу. Реч Божија се даје сејањем свима на располагање, а оне у којима је она уродила обилним плодом, зове блаженима будући да су сиромашни духом. У томе је највеће значење ове Господње молитве. У њој је Отац небески сакрио највеће дарове за безазлене. Сакрио их од охолих (мушки гордих), али и од поносних (женски гордих). Сакрио их је од презриве охолости и поноситости јудејских рабина, као и од практичног матерјалистичког наклапања светине. Смисао се слаже са целим међусобним повезивањем. Овим речима Господ не удаљује од себе образоване, просветљене духом, те и интелектуалне и духовне ствараоце (инетелектуалце), јер ученост и интелектуалност није сметња да се стекне мудрост (тела) и мудрост Духа, и у њему Смисао. Он је вид хлеба са неба, хлеба живота, али се иза лажне мудрости скрива се немар за Божији позив, људска комотност, приврженост греху - порочност, односно људска поквареност. По светим Оцима, потрага нашег савременика за утехом није крајња потреба. Божије просветљење, па и духовна, богословска интелектуалност на дохват су свакоме смиреноме. А у Царство Божије, у Христа, уводе многи путеви, али га откључава само калауз смирености. Улазак у Царство Божије је и тесан и низак, те кроз њега могу проћи само безазлени. Охоли који себе виде великима, могу у Царство Божије ако се пред Богом смире и снизе. Људски понос је сувишан, женски кокетан, и разбија охоле о мала и тесна Божија вратанца.