Лк 7, 36-50

У данашњем одломку светог Еванђеља затичемо жену грешницу како наступа плачући, потресена, па и ганута чудом властитог покајања, пада у потресни дубоки земни поклон и поче да Господу сузама пере ноге, те поставши свесна да су њене сузе замућене и загађене њеним многим гресима, стаде да отире сквашене Спаситељеви ноге својом косом. Код Јевреја, већ тај гест одрешивања косе сматрао се претерано слободним и недоличним, јер смућује присутне мушкарце. Покајница је сва усредоточена, мада сметена, да захвално гледа Спаситеља, при строгој и немилосрдној садукејско-фарисејској присмотри. Он, пак, узима је у заштиту! Његови жбири на све мотре, а Он се поиграва са својим добрим гласом, бивајући јој јавно покровитељ и ослободитељ.

Разговор Господа са фарисејем Симоном скрива противречје, односно, праштање као последицу љубави према грешнику. Онај, она, којима се више опрашта, ти више љубе. И зацело, ова грешница је показала много љубави, па су јој многи греси опроштени. Или, много је љубила, па су јој опроштени многи греси!? Испреплели су се узрок и последица и размрсили су ово питање опраштања за благодарствену љубав. Смирење јавног признања, односно, признавања грехова подељује и додељује савршени опроштај. Речена противречност, „дешифрује се“ управо у вери, што посведочује сам Господ: Вјера твоја спасла те је: иди у миру (Лк 7, 50). Снага светог Еванђеља управо је у томе што је оно за сиромахе потпора (Лк 4, 18), а за болеснике којима треба Лекар, лек. Ево, блуднице лакше улазе у Царство Божије од „чистих“, „непорочних“ и „безгрешних“ фарисеја (Мт 21, 31). Међу овим лумпенпролетаријатом, што би рекао Карл Маркс, међу овима сиромашнима, презренима и одбаченима, предњачи жена. Не као жена блудница, већ као жена човечица. Она коју је Господ исцелио од болести изгнавши зле духе из ње. Било је више тих жена које су га радосно служиле. Господ им одаје признање за доброту срца и друге вредноте женске дух-душе, на које се гледало са великим фарисејским презиром и са висока. Та љубав коју Господ изражава према женама је гледана са великим презиром и гађењем. У наше време међу тим презренима су стари и болесни, а у Господње време стари су били поштовани и заузимали су главна места. У наше време појављују се и они обесправљени, којима је одузето право на рад, односно, на стварање духовних и телесних добара. Те обесправљености има и у савременој Цркви.

Савремена жена још је далеко од правог ослобођења у Христу. Господ Христос је сам укинуо разликовање између мушког и женског спола, те и роба и слободњака, Јеврејина и Хелена. Мушко и женско су икона Божија. За разлику од својих савременика, Господ је према жени слободан и отоврен. Жена није заседа, претња или „имбецилна“, те и „дефектна“, слободоумна, природа како пише Тома Аквински, водећи службени богослов Римокатоличке цркве. Господ Исус не преноси на жену тежину свог греха, своје похоте, јер је нема. Безгрешан је. Господњи поглед на жену је чист и невин. Никада није презирао и ниподаштавао жене као што су то чинили други следбеници рабинске културе.

Жене су биле задивљене Господом Исусом. Сетимо се оне жене која је ускликнула рекавши: Блажена утроба која те је носила, и дојке које си сисао (Лк 11, 27). Он није озледио покајну топлину ни ове грешнице која му је сузама и целивима опрала ноге.

Рана Црква, за разлику од ове Цркве задњих времена, великом чашћу је овенчала управо девичанство, целомудрено стање у личностима светих девојака и жена као што су Аганија (Јања), Евтихида, Евтропија, Лидија, Евуна, Ксантипа, Марија Египћанка, Олимпијада, Цецилија, Параскева... У многобоштву, жене су не само „слабији“, односно, „нежнији пол“, већ су каћиперке, помодарке, лажне и напирлитане врдаламе. Хришћанке су „мужествене“, односно у својој женскости имају храбрости, одважности и достојанства. Оне су јунакиње и Христове војникиње, сачувавши дивоту своје женскости. Мушкарац и жена у хришћанствиу су у обостраној метанији. Подређеност жене (субординација) или доминација мушкарца (супраординација), непримерена је у хришћанству. Оне су тековине паганства и робовласништва. У јеврејству и у исламу жена је заиста подређена мушкарцу. У исламу је чак и купују као робу. Узмимо само левират – дужност девера, мужевљевог умрлог брата, да ожени снајку. Хришћански брак уздиже супружничку љубав и верност чак и изнад потомства и рађања деце.

У духу светог Еванђеља жена је слободна, док је ван њега дискриминисана људска категорија као сиромаси, болесници, патници, мужеложници итд. Занимљиво је да су чак и у Цркви дискриминисани даровити и свети као што су Јован Златоусти, Григорије Богослов, Нектарије Егански, Јустин Нови, Николај Жички и други. Право благоверно ослобођење, не само жена, већ и других одвајаних у смислу разликовања и обезправљења. Слобода за којом се иде, и која се даје, мора бити слобода послушности према Богу, а не према човеку. Није слобода, већ ропство порочности, оставити свештеника или свештеномонаха (што је исто) без средстава за живот, док редовно служи и нормалној Цркви. Но, Црква загађена Поповштином, није нормална, већ фалична. Психијатријски случај. Није слободно хулећи на Духа Светога, некажњено закидати плату слузи олтара Божијег и чинити му другу неправду и зло. Није женама дозвољено да слободно и бесчасно врше побачаје, а да вршећи их (понекада и више десетина) не буде играчка, аутомат, у рукама мушкарца. Свако зло настојање у Цркви да се ублажи или неутралише свака дискриминација углавном неуспева. Поповштина коти професионалне лицемере и узалудно кади, јер је тај кôд принесен идолатрији новца, односно, личном богаћењу свештеника. Колико се људских живота у крви сатире управо тим идолопоклонством према телу и према новцу.

Да су благословени сви они који разобличавају сва ова нова – стара ропства и робовања заблудама, у име слободе коју доноси Христос Богочовек. Ваља разобличити све дискриминације и изопачену ђаволску логику власништва над животима и зараде од тог власништва. Да се ни један брат ни сестра не пруже могућности понуђене „паше смрти“, односно греха. Тијело није за блуд него за Господа, и Господ за Тијело (1 Кор 6, 13) (...) Јер сте купљени скупо (6, 20).

Свето Еванђеље искупило је част хришћанских жена, али је увек било строго према свима изневеравањима жена. Господ их је отпуштао у достојанству и части: Иди у миру и не греши више!

Света литургија је уствари отворен позив на самоусавршавање и обожење и хришћанској жени која за циљ свог живота има жудњу за ослобођењем у здружењу са Господом, те да тако један дух с Њим постане (1 Кор 6, 17), јер нема више мушког и женског, јер смо сви један човек у Христу Исусу (Гал 3, 28).