Крстониосни протопрезвитер

+Дејан Душанов Дејановић

Босански Петровац

*4.април 1930-Београд +31.јануар 2016.године

Ожалошћени и радошћу воскресења озарени!

Драгог нашег уваженог преминулог брата, оца и учитеља, проту Дејана, ниједан животни крст није мимоишао. Ни овај његов крсни прелазак нема жаоку смрти као нестанка, јер је као што видимо и осећамо, данас његова пасха. Смрћу се његов живот са Христом увећао. И ови клинови – болови, само су утврђивали и јачали његову љубав према Богу и нама, његовој цркви. Ове ране, нису последице јецања, већ покретачка снага моћне јакости које је ублажавало свештено достојанство. Оно га је приближавало како Богу, тако и народу који је он предводио. Његов бескрвно мученички живот није растао у висину узалуд, него га је дао својој цркви као дар без остатка, као залог спасења. Као сваки марљиви веровесник, истицао се личним даром, али и одговорношћу и енергичношћу пуном побожног одушевљења. Будући руски Србин или српски Рус по души, та побожност не зачуђује. Он је узвраћао добро за зло, љубав за увреде, милосрђе за отимање, смирење за охолост, те и опроштеј за грехове и злочине. Овај врсни проповедник Речи Божије живео је врлинским хришћанским животом. Проповедање Еванђеља Спасовог јесте залог и његовог вечног спасења, а он га је благовестио неуморно. Тако је утемељио и умножио многи народ Божији и бивао је неверницима буђење, а верницима храна за литургијски живот. Овај истински слуга Божији је приносио себе Богу, уздигнут Богом у свештеничко достојанство. Зацело, принео је васцелог себе као живу жртву Богу. Међу нама његовој браћи, одавно је нечувен пример уствари монашког живота и свештеног служења једног мирског свештеника. Зато је свуда стварао Рај, зраке топлине и живоносности. Није тражио ван себе оно што би Богу жртвовао. Као ублажитељ људских патњи и невоља, није подносио зло. Сам је себе приносио Богу као жртву. И његов принос се води на заклање и жртвоприношење. Он који је уздизао свету жртву, приносио је Богу тело без тела и крв без крви, скоро пуних шездесет година. Наш велики свештени учитељ и војник Христов, безпоговорно је слушао Апостола: Заклињем вас милосрђем Божијим да принесете себе Богу као жртву живу. Из Господње жртве јасно је да та жртва живи вечно, а смрт се кажњава. Ево, и овога пута, смрт свештеника је родила безкрвног мученика за веру Христову, оног који на концу свога живота почиње да живи вечно. Хиљаду пута убијен за Христа, живи и блиста на небу. Зацело, добри слуга, принео је себе Богу као жртву живу и свету. Принео му је васцело своје биће. Савршен је његов смисао за целовитост и да заврши све што је започињао и предузимао. Био је принос Богу и Божији свештеник. Обукао је ризу светости, те се и опасао појасом чистоте. У свом срцу носи епитрахиљ Божанске мудрости. Кадио је миомирисним тамјаном многих молитава, те када му је било благословено исукао би и мач Духа. Срце његово је било Божији олтар. Ево, зашто се без бојазни предаје Богу као богоугодна жртва. Бог је тражио веру и нашао је у њему, те га је обилно напојио праведношћу и светошћу. Бог је својом благодаћу оплемењивао његову вољу Еванђељем Христовим. Заиста је био светлост свету и постојан у добру. Био је свећњак који светли свима у кући. Био је и со земље, јер је мудрошћу Божијом зачинио наша срца. Просвећен и посвећен Богом, он је наша светлост у тами. Будући слуга Сунца правде светлост је у нашем духовном обзору. Уливао је у овај свет светлост познања Светлости Божије и прогонио таму заблуда. Од таме смо постајали светлост, његови синови и кћери светлости Дана који чекамо. Марана та! Дођи Господе Исусе! Ослобађао нас је тама заблуда, јер је поседовао речи вечнога живота. Није закопао многе своје дарове, већ их је умножио код Божанског Мењача на престолу славе. Зато његова светиљка духовне благодати светли свима нама на путу спасења.

Наслађивали смо се и ми светлошћу саме Истине устију његових и њоме смо били просвећени сви. Та, Христос Господ је зато умро и васкресао да буде Господар и мртвима и живима. Као и Апостола Павла и нас достиже Христос Исус (Фил 3,12-13), тако је светопочивши овај свештеник Његов достигао посветивши свој живот Богу. Молимо се Господу мртвих и живих да нам као Сунце живота својом смрћу подари воскресење. Ако суди, да суди са божанском љубављу и милосрђем онима који се спасавају (Дап 10,42-43;17,31). Јер не посла Бог сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се (Јн 3,17-18). Христос воскресе и вјечнаја памјaт!