Мк 10, 32-45; Лк 7, 36-50

Господ Исус свесно иде по последњи пут у Јерусалим где га чека смрт на Крсту, и своју беседу о свесности страдања почиње речцом: „Ево“. Ево је трећи и најснажнији наговештај страдања, смрти и васкрсења које ће се брзо догодити, које је Господ исказао код Луке : „Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се не изврши“ (12,50). Ово тескобно прозирање свог страдања, Господ назива чашом. Тако је називају сви синоптици, те и Јован, који за њу каже да ју је Отац пружио Сину из љубави према нама и ради нашега спасења. Господ Исус изјављује да је он дошао на свет да би дао свој живот као откуп место свих. Ако ово не разумемо, не разумемо нашу свету веру и свету литургију. Ако у Еванђелу не налазимо себе као учесника и извршиоца у њему, ако ови догађаји немају одјека у нашем срцу и нашем животу, онда се не пењемо према небеском Јерусалиму, допуњујући наше дух-душе оним што недостаје Христовим патњама (Кол 1, 24). Ако смо само учесници у спектакуларним црквеним богослужењима као публика у театру, онда код куће продужавамо да живимо као многобошци. Међутим, као прави народ Божији, Господу саслужујемо у литургији коју Он на мистичан, светотајински начин служи и храни нас. Само смо тако на путу у славу васкрсења. Ко од нас, попут Јакова и Јована не жуди и не тражи прва места, па ма та отимачина бивала и на рачун и бољих од нас. Ко од нас не би најбоље и боље од себе гурнуо у страну, па ма то са негодовањем гледала и осећала наша литургијска заједница. Свако сам по себи жели да буде први, највећи и најбољи. Међутим, верни следбеник Господа Христа, ако заиста жели првенство и одликовање нека буде свима слуга. Ова реч је тешка, али јасна, само је треба прихватити! А ко је њу прихватио од нас? Служење свима од нас прави слугу за опште измирење, али ко га примењује на себи. Нама је прихватљива мисао како би нама други морали служити.

У овом другом одломку, Господ Исус одазвао се на позив фарисеја Симона који је зажелео да га угости. Господа је од овог фарисеја делио његов однос према грешницима, о закону обредне чистоће и суботњем починку. Исти одломак код апостола Матеја је приснији, хеленскији и уљуднији. И фарисеји су Господа звали и сматрали Учитељем.

Ко се предао разузданом животу зна да није у свом срцу нашао мир. Задовољавањем све три похоте тела и дух-душе, води нас у разарање и уништавање самих себе. То је знала и ова жена која је хтела да се мане својих лутања и падања, да ступи у везу са Господом Исусом. Он је, срећом, неодољивом чежњом и привуче, јер је осудила свој досадашњи живот. Која женска великодушност и чудестан начин кајања!? Сузе покајнице отире својом косом, па их и помазује миром, е да би разобличила своје досадашње заблуде. Дубоко женским предосећањем је она знала да је Господ неће одбити и отерати од себе, јер Он неће згажену трску сломити, нити угасити углевље које тиња (Ис 42,3; Мт 12,20).

Фарисеј Симон је осудио јадну жену, па погрешно и пресуђује и Господу. Чуо је да га Јевреји држе за пророка, а допушта да му таква јавна грешница целива ноге. То значи, мислио је, да Господ Исус није пророк. Опраштајући покајаној жени грехе, и то многе, Господ показује да је он више од пророка. Да је он Богочовек који може опраштати грехе (Јов 14,4; Пс 50,4; Ис 43,25; Мк 2,7; Лк 5,21). Господ је присутне поучио поређењем о двама дужницима којима је исти поверилац опростио неједнаке дугове. Који је од те двојице захвалнији? На језику којим је говорио Господ, на арамејском, нема речи „захваљивати“. Захвалност се исказивала свим бићем, у настојању да се за примљен дар узврати даривањем љубави. Жена грешница је помазавши миром ноге Господње изразила велику захвалност што јој је опростио грехове, а уједно је то предназначавало Његово спремање за погребење. Господ ће нас упутити како ћемо њу блаже,а себе строже судити. Много јој је опроштено, зато она много воли. Опроштено јој је, јер је много љубила. У заблуди су они који себе сматрају праведницима, јер мисле да скоро нема шта да им се опрости. Ова жена је вером задобила мир опроштења. А Симон, а ви, а ја!?