Један мој исписник и познаник се високо винуо у пословном свету у европској индустрији, постаје члан светске владе у сенци, те и амбасадор једне велике земље у Европи. Он није лош човек и стално се усавршава. Али је занемарио остварење опоруке, последње воље свог оца која је поверена мени као старчевом духовнику. Међутим, мој исписник ипак није довољно добар да преузме одговорност, па да да со и светлост, те да се не скрива у кукавичлуку и шкртости, већ да испуни очеву опоруку.
