Наш говор Богу јесте молитва ако је вапајска на песнички начин. Ваља се одати молитви, уздигнути се духом и говорити Оцу као дете. Ако спадне но са висине одавања и предавања молитви, падамо у молитвање, празан говор и пусто набрајање као у неком требовању. Оче наш треба својим срцем поновити да он увек буде изливање властите дух-душе унутарњи жар поуздање на Бога. Наглашено се сећајмо личних дуговања према Богу и да ће нам сва бити опроштена, управо ако ми другима опростимо њихове грехове према нама. Свети Бенедикт Нурсијски је наредио својој светој обитељи да на Јутрењу, Литургији и Вечерњу сви гласно моле Господњу молитву " због трња саблазни које се може појавити те да се подстакне обећањем молитве у којој веле :" Опрости нам као што опраштамо а чисте од тог непраштања" ( Бенедиктовог правило 14). Признајући Бога као нашег Оца постајемо синови и кћери Божији. Отац од искони рађа Сина, " Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светолост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног а не створеног, јеиднородног Оцу". Божанско и вечно очинство је у времену извор Божијег очинства према људима. Слави се Божје величанство и исказује се част и поклоњење Очевој Светлости уз живу синовску-кћеринску чежњу да је признају и славе сва створења. Постом проглашавамо свеопште Божје Царство са жељом да се оно прошири по свој земљи. Да би се то остварило, треба вршити Очеву вољу да бисмо се спасили. " Хлеб наш насушни дај нам данас!" Подразумевајући да подразумева Господ све што нам је потребно за земаљски живот, тражи се од нас да тражимо " насушни", односно "над-сушни", надматеријални Хлеб - Свето Причешће. Божије опраштање нам је потребније од земаљског потребног нам хлеба за живот. Човеков сав живот је велики дуг Творцу и Искупитељу док нас он обилно обасипа својим даровима. Ко је међу нама довољно умножио примљене дарове од Бога? Грех је наше највеће зло, с тога морамо одолети искушењима, управо умножавајући дарове.