Пнз 26, 16-19

Има оних међу нама који мисле да је Велики пост, односно одрицања у посту, само обичајна ствар која се углавном своди на умеће кувања посних јела и на јеловник. Бунимо се када нас, обично неки еванђелски будан и храбар свештеномонах, опомене да се не сналазимо у посту, јер он подразумева покајање. Не бунимо се када неки сумашедши епископ истера народ из цркве, построји саслужитеља жртвеника да служе његовој охолости или изговори дивну проповед о покајању, а јавно смртно греши. „Вунена времена“; страх вас је!? Покајање „обављамо“ обично обредно на начин који не значи никакву жртву. Та обредност поста нам уопште није од користи за душу, чак нам и шкоди као умањена литургијска свест. Из те умањене литургијске свести говоримо Амин и оном охолом Епископу. Свети Григорије Богослов пише да је аминовање таквом недостојном свештенослужитељу грех и велико духовно омршење. За тело, пак, тај пост-диета, може да буде заувар. У посту ваља пазити пре свега на Божије заповести, те суздржавати се и избегавати сваки грех. Скарадно и људождерски је постити једући живе људе, а лицемерно мислити на одрицања која нам Заповести наређују, а увелико их кршимо. Не заборавимо пре свега да се сва наша вера своди само на то да љубимо Бога и брата. И тачка!

Ево у овој својој последњој беседи, праотац наш Мојсије, призива на нас сваки благослов, ако се будемо држали савеза са Богом и вршења Његових заповести. Сам Господ Христос сређује наше односе са Богом Оцем, тробожијим путевима, јер се по њима иде у Царство Божије. Бог нас уствари зове и позива. Пост треба вршити свим срцем, дух-душом, па и телом својим, да би наше служење Богу било достојно. А ако постимо преко воље, угађајући себи укусним посним јелима или постимо само телесно, а помало и половично срцем, уствари држимо једну недушекорисну дијету. Како онда да нам Бог са своје стране обећа да ће бити наш Бог, те да ћемо ми бити Његово предраго наслеђе које Он воли и чува, да нас узвиси чашћу, именом и славом над свим неверујућима и иновернима, што нас не би смело испунити охолошћу, па ни поносом (понос је женски начин охолости), већ достојанством што смо крштењем убројани у народ Божији. Народ свети, царско свештенство! Зато запевајмо псалам 118, „Хвалите Господа, јер је добар, јер је довијека милост Његова...“ У Поновљеним законима и у овом псалму толико потпуно несавршен закон љубимо, колико бисмо требали да га велико у његовом најсавршенијем и пречишћеном, новозаветном облику!? У литургијској молитви праштања молимо да наш Господ „узврати благодаћу Светог Духа“... „милосрђем јединороднога Сина“ свога, и да нађемо и добијемо оно што молимо.