Мт 25, 1-13 Јн 5, 24-30 1 Сол 4, 13-17

Тему личне смрти најчешће, док смо млади одбацујемо, опиремо јој се, или је се ужасавамо. Људи који не постављају питање властите смрти су најчешће они који за себе кажу да не верују у загробни живот, те је као тему предају мртвозорнику лекару као „службену“ или „техничку“ ствар. Нека се мртвозорник бави утврђивањем смрти и њеним узроцима. У наше време јавља се и намеће појам еутаназије, убијања тешких и неизлечивих болесника „из самилости“. Написане су чак и „научне“ књиге о томе како хигијенски, „стручно“, докрајчити живот са намером да се oн прекине да би утихли болови, те и како одустати од „терапеутске упорности“, признајући да неминовност смрти не можемо спречити. Технологија крематоријума се сваким даном усавршава и напредује, као што кажу наши стари комунисти, и фашисти. Међутим, свети Оци се не слушају када пишу о доброј хришћанској смрти као плоду, рајском плоду,побожног живота.

Нико не зна када ће њему куцнути смрт на двери срца, али ће поуздано доћи у походе свима. Као свештенослужитељ сам ослушкивао бојазни, наде и стрепње људи који умиру, те и потресне покајне исповести умирућих са пуном свешћу да умиру Богу. Сви, па чак и они који желе суочење са њом, углавном желе да је одгоде. Једна умирућа млада жена која је сутрадан умрла, замолила је своју лекарку да јој купи свилене чарапе одређене марке и особитог квалитета. Други пак балет-мајстор није хтео да облачи нова одела ни у деведесетчетвртој години да се не похабају. Трећа самртница, монахиња, рекла ми је да се уморила од живота у греху, те ме учтиво замолила да се помолим за исход њене душе. Свима овим очековатељима личне смрти, потребно је да је одгоде, али и да умру и да се пробуде у вечном животу. Некрофилни наш злотвор и непријатељ Винстон Черчил, у својој школи у Харпову посаветовао је ђаке дечаке: Немојте никада прихватити пораз. Никада. Никада. Никада. То своје мудријашење натопљено страхм од смрти ипак није успео да поткрепи доказом да је веродостојно, јер је ускоро сам био поражен смрћу.

Да ли смрт побеђује? Да ли је смрт вечни победник? Они који су гледали Черчилово умирање кажу да је био потпуно испражњен од сваке врлине, тако рећи жив у распадању. Глава му је неприродно пала на груди, заврнуо је у десно, и испустио свој грешни и зао дух. Фјодор Михаилович Достојевски, светитељ лепе књижевности, предвидео је дан и час своје смрти тог 9. фебруара 1881. године, већ рано ујутру, док се радосно играо са децом. Покрети су му били отмени, господски фини, а не пресахли са старошћу. Чак се и пролепшао у тој озарености сусрета са Господом Христом. Навече је дошао свештеник и велики свети списатељ се дуго исповедао и умро је око 22:30 часа, као по наруџбини, не опирући се смрти.

Наш историјски велики непријатељ Черчил који је српском национу нанео многе мучке и болне поразе, сада је вечно поражен. Поражен до хада, до преисподње. И њега није мимоишао тај пораз који свакодневно доживљавају хиљаде умирућих.

Смрт је виша реалност, па бисмо се према њој морали односити брижљивије. После пада човек није од Бога напуштен, већ је човек напустио Бога. Бог непрестано позива човека и на мистичан начин му јавља победу над Злом и подизање из пада. Онај који је Христов у потрази је за добитком који је најизврснији, а он је у томе да се прихвати свегубитак да би се стекао Христос и да се нађе у Њему – Логосу Божјем, те упозна Христова моћ васкресења (Фил 3, 8-11). Крштењем се силази и улази у гроб. Јер ко умрије ослободи се гријеха. Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу (Рим 6, 4).

У крштењу се сједињујемо са смрћу и васкресењем Христовим кроз евхаристију , узимајући учешћа у њој, бивамо уздигнути у свештеноцарско заједништво с Њим, али и међу собом. Да се васкресне са Христом, ваља умрети са Христом и у Христу. Треба отићи из тијела и настанити се код Господа (2 Кор 5, 8). При том одласку (Фил 2, 23) који је смрт, дух-душа се дели од тела, да би се новим телом сјединила у дан васкресења мртвих. Телесна смрт је природна, али за свету веру, она је и плата за гријех (Рим 6, 23). За оне који умиру у благодати Хростовој, она је учествовање у смрти Христовој да би се могло заједничарити и у Његовом васкресењу. Смрт је к-рај земаљског живота. Живот је одмерен временом – границом у трајању, те и омеђен, најизраженије, од свете вечности. Људско време је коначно, док је божанско, бесконачно и одрицање времена – вечност. Времену и вечности нема заједничког мерила. Спасење је отимање и избављење од времена. У Царство Божије се улази на силу, отимајући вечни живот у силини унутарњег, литургијског живота, а не у бесмисленом продужавању трајања. Успење у личној смрти значи излажење из васеленског, свемирског поретка, да би се ступило у безвремени и безпросторни.

Старимо, дакле, и умиремо. Одмерено нам је време живота. Ограничено је. Смрт је очигледно последица греха. Свети Оци уче да је умирање у благодати Христовој да би се живело новим вечним животом спасавајуће. Ако умремо у благодати Христовој, физичка, телесна, смрт врхуни то умирање са Христом, те нас умируће, оваплоћује у Њега, у Његово искупитељско дело. Добро је за мене да умрем у Христу Исусу, више него да владам најудаљенијим крајевима Земље. Њега иштем, који ја за нас умро; Њега хоћу, који је за нас васкресао. Мој се небески рођендан приближио (...) Пустите ме да примим чисту светлост, када дођем тамо, бићу нови човек (Свети Игнатије Богоносац Антиохијски, Epistula ad Romanos, 6, 2-1). Очигледно је да је смрт ушла у свет због људског греха. Упркос томе што човек поседује смртну природу, Бог је одредио да буде бесмртна. Смрт је свепротивна науму Божијег спасења. Изопачење је као деформитет који чини грех. Да човек није сагрешио био би поштеђен смрти и умирања. Тако је она остала последњи човечији непријатељ ког треба победити. Смрт у Христу је уствари преображење у вечни живот. У обожење. Господња послушност променила је проклетство смрти у благослов смрти. Отуда: мени је живот Христос, а смрт добитак (Фил 1, 21). Истинита је ријеч: ако с Њим умријемо, с Њим ћемо живјети (2 Тим 2, 11). Дакле, хришћанин је светотајински у крштењу већ умро са Христом, да би дао добар одговор на страшном суду Христовом. Тело је основа спасења (Теригулијан, De resurrectione caruis, 8, 2; ll лионски сабор; DS 854). Чак и тело које је поднело смрт ради свете вере, премда није освештано крштењем, освештано је својом смрћу за Христа и са Њим. То крштење крвљу, као и сама жеља за крштењем, доносе обожење, а да по себи није извршено светотајински (Свети Амвросије Милански). Припрема за последњи прелазак бива јелејоосвештањем и чином за разрешење душе од тела, те и светим причешћивањем. Онај који умире у Христу Исусу Господу нашем одлази из тијела настањује се код Господа (2 Кор 5, 8). Дан смрти је час обожења за хришћане у крај његовог светотајинског живота. У смрти Бог човека пригрљује у своја недра. Многи свети негују чежњу коју је искусио апостол Павле: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље (Фил 1, 23). И он хоће да се обожи, то јест да се преобрази у нову твар у чину властите смрти као послушан из љубави према Оцу, по примеру Христовом.

Моја је земаљска жеља распета (...) У мени жива вода жубори и вели ми: „Дођи к Оцу“ (Свети Игнатије Антиохијски, Epistula ad Romanos 6, 1-2).

Човек је божјепутник за Рај и умире само једном телом (Јев 9, 27). Реинкарнација је заблуда коју разобличава песник Томине Цркве Тагоре (дохалкидонац).

Утеловљење (incarnatio, incorporatio) је оваплоћење које чини уздизање, напредак у усправности у Христу или усправности која означава помаке у узрастању. Песник Рабиндрант Тагоре моли се овако: Ко други него Небо, Сунце, може садржавати Твоју икону? Ја сањам о теби; али ја очајавам да те никад не стижем! Капљице дубе стену. Ја сам превише мален да те примим. О велики Господе, и мој је живот велике сузе.

Ја осветљујем Небо цело, одговорило је Сунце. Али се још више дајем малој капљици. Ја се претварам у искру света и ја ћу те испунити. И тај мали живот ће бити Чаша, пуна радости. Из ових песникових речи јасно је да људска дух-душа једнога дана мора ући у божански живот. М.К. Ганди је написао: за мене је мрцварење да будем далеко од Онога који управља сваким дахом мога живота, а ја сам Његово чедо. Дакле, могућно је спасење човека. Могуће је спасити човекову индивидуалну реалност, захтеве његовог личног блаженства које је у дну свих религија.

Идеја преоваплоћења или реинкарнације, заблуда је настала у страху од смрти. Она је и бесмислена и веома грешна.

***

Света Црква нас непрестано позива да се молимо за хришћански крај живота нашега, да он буде без болести, непостидан, миран и да сваког часа будемо спремни за добар одговор на страшном суду Христовом. Хришћанско јунаштво је суочити се са смрћу као стварношћу, иако је стравична, пуна трулежи и костију, те привидно она увек побеђује. Благословени јој целог живота увек гледају у лице и имају је на уму. Спремају се за сусрет са њом. Од те литургијске спремности за умирање и за смрт зависи исход боја са њом. Оправдани хришћанин је увек побеђује Христом. Она је за њега одавно изгубила свој жалац и своју убитачност. Христова Мудрост је развејала као дим. Побеђена је Христовом смрћу и васкресењем. Њена свепобедоносност је привид. Мудрост Божија је побеђује и мења је од крвника, човекоубице и пуцача у смирену службу на вратницама вечног живота. Не ради се о мудрости египатских или хеленских философа, старих цивилизација и хуманизма по човеку, а ни о ововременој, којој је циљ сналажење и окретност у пословима да би се досегао успех (=новац). Реч је о сасвим другој мудрости, о библијској и Духом Светим надахнутој мудрости по Богочовеку Христу. Онај који долази од Бога који трансплантира човеку пронициво срце да може разликовати добро и зло (1 Цар 3, 9), да има срце не од меса, већ од дух-душе. Опасност је у томе, а и странпутица, да се дар познања добра и зла (Пост 3, 5) злоупотреби. Та „мудрост“ је осветничка и, уствари, смицалица је. У свеопштој збрци, галиматијасу, који дугујемо философији по човеку, мудрошћу се назива луцпрдност као општи појам настраног мудријашења – излуђености. Бити мудар у еванђелском смислу, значи бити зналац у умећу (и уметности) еванђелског живота по Богочовеку. А то значи, у себе и око себе, те и личну смрт, гледати бистрим оком у светлости Божије истине, јер је она сјајна и не тамни: лако је виде који је љубе, а налазе је они који је траже (Мудр 6, 12). Она је угледан и славан дух-душе-зналац. Она је угледан и славан дух-душе-зналац и васпитач за небо који васпитаницима уцепљује разборитост, умереност, марљивост, литургијску свесност, уравнотеженост, суздржљивост у жељама, свесност ствари, светост, праведност, љубав према чистоти, сиромаштву и послушности, те и сву етику Декалога. Ето, тако видимо вежбање, тренинг, за стицања моћи (кондиције) за онај последњи, спасоносни скок. Вежбање мудре лудости је сва хришћанска практика и аскетика, док је оддогађање суманута лудост понављања клинички лудих. У случају мудре лудости поправљива је, док је у случајевима сумануте лудости најчешће непоправљива. И мудру и сумануту лудост гледајмо као десет лепотица из новозаветне приче. Права Лепота је увек Мудрост, а неправа је покадшто луцпрдност. Буду ли наше „спонзоруше“ и „старлете“ затечене повиком: Ево женик долази! (Мт 25, 6), а фењери празни као и дух-душе, мораће се кренути у последњу најтрагичнију стварност. Сва батргања и довијања да се дође до светлости биће безуспешно јалови, јер се потрошило сво време дато за уређивање светиљки. Лепојке-луцпрде зауставиле су саме себе у развоју својих могућности. Замрле су све њихове наде. Опхрване су хеленско-депресивном стварношћу немоћи искорака у вишу, безвремену стварност. Тону све наде и превладава очајање. Вера би им помогла да је имају, те они обично пишу свој летак о непреболу ћутњом, мучаљивошћу, јер је реч о патњи која се завршава скором вечном смрћу којој нису успели да нађу смисао.

Умирући, те и лакоумирући верник се веома разликује од тешко и мучноумирућег, као што се разликују богомолитељ и светитељ на самрти од неверника. Неверник је запањен и беспомоћан, те и без дашка наде, трачка утехе и мрвице охрабрења, јер је искључио главну Антену која човека надосвешћује и претвара покајањем каљугу греха у врлинско царство, беспомоћност у моћ, бол у прекаљење, умирање у васкресење. Када би та Антена била самообмана, илузија, умирући верник се осећа сигурније и лагодније у часу смрти, за разлику од неверника ком се потапају све лађе док тупо и беспомоћно преноси свој задњи SОS.

Молимо се Богу да се пред нама не затворе вратнице неба и да никада не чујемо ону речцу: Не познајем вас (Мт 25, 12). Смрт је као нешто савршено, добро и живо за хришћане. Она уводи у пакао или у Рај. Двојака је. Њоме праведници или свети не долазе на суд, већ прелазе из смрти у живот (Јн 5, 24-30), док они који су чинили зло издићи ће – васкреснуће у васкресење суда. Зато је блажена смрт откровење и освештање. Светост управо врхуни у обожењу. Ослобађа од греха и регресивних сила греха, лишава тело смртности и ослобађа дух-душу и узноси је. Mors janua vitae – смрт доноси живот. Она је и лековита, па и спасоносна. Ако нас походи у стању несавршености, онемогућава обожење. Смрт нас на сваком кораку подсећа да је ваља открити светошћу као предуслов напретка у вечном животу. Лични прелаз кроз море овог живота, чин је стварносног ослобођења које се остварује крштењем и вером. Свето причешће нас оживљава и оживотворава и после телесне смрти. А свето причешће у тренутку прелаза к Оцу има спасоносно значење и важност. Оно је семе вечног живота и даје моћ васкресавања (Јн 6, 54). Причешћени самртник прелази из смрти у живот, из овог света к Оцу (Јн 13, 1).

----------

Литература: 1. Између живота и смрти, тајни живот душе после телесне смрти, приредила Весна Никчевић, чланци аутора, Светигора Цетиње 2011. 2. Тајна смрти, шта нас чека у вечности, Никола Василијадис, Свети Игњатије Брјанчанинов, Светигора, Београд 2013.