У свету православне мисли заљубљеност је, несумњиво – душевна узетост, будући да је душевност сабијена у теснац нездравих снова, односно болесне сентименталности. Заљубљеност је потпуно погрешна љубав, у ствари, лажна је љубав као пука илузија љубави. Као таква, она је јалово радовање у повишеној температури, бесплодна и бесмислена фикција грозничавог стања које захвата читаво људско биће. Међутим, љубав није голи сентимент, тек телеснодушевни занос, нити је похота очију, ни поседовање туђег тела и душе, него је крст: дати се љубљеноме, распети се за љубљенога и срести Бога у том узајамном прожимању! Заљубљеност је глума, тачније речено, глуматање, лоша имитација, не „цвеће живота“, већ „цвеће зла“ и смрти. Опојни мириси чари и дражи – у својој сржи – самољубиве заљубљености стрмоглављују „дрогиране од љубави“ у самоубиство. Као већ мртви који дишу и острашћују се, они се одричу стида, те вређају божанско и људско у себи, а социјализују се кроз масовну суицидну хипокризију, подајући се разним вештачки створеним конзументским потребама и одајући се тако лаганој проституцији кроз „спонзорство“, које ту растућу извештаченост и изопаченост може да на задовољавајући начин прати, да би се коначно сасвим еманциповали од стварног, духовно и телесно здравог живота.