Данашњем човеку је најпотребнији нови живот у Христу. Тај наш савременик много пати, депресиван је, болестан на смрт. Стар је 37 година. Неожењен и неудата. Без деце. Понекад са једним или два детета. Тај мекушни и мекопутни непокајани грешник је изгубљен и силеџија. Магичар. Данашњем човеку је неопходан лек, свелек у виду покајања. Црква има воду и сузе покајања, вели св. Амвросије Милански.

Оче Иларионе, написали сте један озбиљан рад "Преподобни ава Јустин Нови као чудотворац", у коме говорите о његовој духовној улози, сећањима на њега. Читање тог рада не може а да не пробуди читаоца за оца Јустина, што потврђује аутентичност Ваших осећања са којима сте писали?

Пре него што се воштаница угаси, она више и јаче запламса. То се догодило и са свима светима, на челу са "Гласом вапијућим у пустињи", али то се догодило и са преподобним оцем нашим Јустином Новим Богословом. Ето, и ја сам имао велику и неизмерну срећу да ме Ава препороди и усини. Био сам и остао његов "драги Бора", а то светитељево покровитељство доживљавам као духовно љубимаштво, радостан, баш радостан, да и ја могу да посведочим његову духовну многочедност. Као што је св. Кирило Александријски упоређивао Крститеља и Претечу са звездом Даницом, тако ја упоређујем Аву. Даница излази пре сунца и благовести га. Сви се људи веселе Даници. Како се више приближава Други долазак незалазног сунца, Господа Христа, све звезде бледе и коначно се не виде. Види се само сунце у које су се улиле. Јер, господ Христос треба да расте, а сви свети, па међу њима и преподобни наш Ава, да се смањује. Он је напустио самог себе и пунио се Духом Христовим.

Отац Јустин Вам је сигурно давао савете и послушања. Да ли сте тешкоћама живота и искушењима времена у којем живимо успели да се држите тих савета, односно да испуните послушања оца Јустина?

Сваки сусрет са светитељем био је потресан раст у вишу реалност, односно познање, у мистично. Али, пре тога, сваки је сусрет са чудотворцем задњих времена био веома исцелитељски вапијски. Мени барем , међу његовим духовним синовима, било је потребно много духовних лекова. Нарочито су ми пријали Авини лекови против болести које је он називао "духовна наркоманија". Ја сам дакле био "накачен" (како се каже уличним језиком) на извесну нездраву екстазу праћену веома повишеном духовном температуром и маштањем. Од болести многоговорљивости лечио ме је писањем, литеротерапијом и молитвом: молио се нада мном. Од непослушности – веома строгим прекором, али не и епитимијом, јер сам био слабић. Ава је носио и мој крст. Од тајних грехова лечио је Лепотом, Рајем. Што се тиче послушања, могу да кажем да је професорском упорношћу настојао да много пишем, па ми је нашао учитеље као што су: Данило Будимски, Атанасије Јевтић и Амфилохије црногорско-приморски. Нажалост, у једној веома важној ствари нисам послушао светога, и то ми се обија о главу већ годинама. Нисам испунио ни задата ми послушања да напишем књигу под радним насловом "Свештена ботаника", да одговорим књигом на питање зашто код Срба нема тип светог луде Христа ради, те и о извесној крстоликости живе твари, почевши од воде. На "Свештеној ботаници", у којој тумачим биљне литургијске симболе, управо радим по благослову високопреосвештеног Амфилохија.

Шира јавност Вас је упознала када сте обнародовали постојање моштију на острву Превлаци. Реците нам нешто о томе и уопште објасните нам чињеницу да велики број људи, упркос томе што и у данашњем времену, као некада у прошлости, може да види мноштво манифестација Божијег присуства на земљи, остаје духовно равнодушан према томе?

Баналне реалисте чудо не уводи у веру. Чудо уводи верујуће људе у вишу реалност, у познање. Проналажење светих и часних моштију мученика са Превлаке, светог Архангела Михајла у кртољском архипелагу, открило је узрок чудесне појаве да "Острво цвијећа" мирише, нарочито зими, када му није време, и то сваке године новом "линијом", поступним преливањем мириса. Увек је тај мирис био различит. Једне године је био попут јасмина, друге попут сандаловине, а те године када су мошти откривене попут мајских ружа. Откривене мошти су из дана у дан мирисале различито. Била је то права мирисарница од Бога, „muropolium“ светих архангела. Од свих изливања мириса и мироточења на том светом месту зетске епископије, најлепше и најнесумњивије је оно које се догодило једног послеподнева када сам исповедао своју духовну кћерку, проф. др В.К.П. То мироточење се излило из снажног праска над острвцем, док сам сестри В. читао разрешну молитву. Прасак смо чули сви, а и мирис, који је бивао све јачи да смо морали да изађемо из црквице. Мирис је био тако узвишен, небески, царски, и ширио се по целом острвцету све до касно увече. После тога су се једне ноћи брату Ристи Зејаку и мојој недостојности јавила три светла ангелска кола као круне над кртољским архипелагом.

Оче Иларионе, имате прилику да срећете много људи. Какво је ваше искуство као духовника – шта је данашњем човеку најпотребније? Како му приступити и шта је у духовном смислу за данашњег Србина, али и за сваког другог грађанина наше државе, без обзира на веру, најважније? "Љубљени, ако нас срце наше не осуђује, смјелости имамо пред Богом"(I Јов 3,21) и "Заповјести његове држимо и чинимо што је угодно Њему" (I Јов 3,22). Љубав је конац и крај свих заповести. Дакле, ми вршимо заповести да бисмо извршили праву Љубав према Богу и брату, те да бисмо ушли у слободу рајску, у којој нема заповести. У Љубави се испунило сво Свето писмо. Речи Љубави су моћне. Вера, љубав и поуздање. Вера је Љубав у прошлости, али и у вечној будућности. Она расте у Неограниченог. Човек је створен само да би љубио. Обожење човека је у љубави. У предвечерје живота, на предсмртном одру бићемо сви питани колико смо љубили. „Љубав је јака као смрт, а њен жар је Огањ Божји“ (Пј. 8,6). Највећа моћ и на небу и на земљи је љубав. Љубав је срећа, здравље, полет, занос, просијавање, животност, радост, јунаштво... Љубав је магнет, али изнад свега – Љубав је Смисао. "Онај који љуби брата својега, у свијетлости пребива и саблазни у њему нема" (I Јов 2, 10). Црква је заједница Љубави. Све врлине су ред Љубави. Целомудреност је Љубав која има себе у надзору. Покајање је Љубав у којој жртвујемо себе, праштамо и заборављамо. Великодушност је љубав која радосно дарује све, па и саму себе. Смех је Љубав. Слобода је Љубав! И то безгранична и неизмерна. Зато је Љубав и неустрашива. Данашњем човеку је најпотребнији нови живот у Христу. Тај наш савременик много пати, депресиван је , болестан на смрт. Стар је 37 година. Неожењен и неудата. Без деце. Понекад са једним или два детета. Тај мекушни и мекопутни непокајани грешник је изгубљен и силеџија. Магичар. Данашњем човеку је неопходан лек, свелек у виду покајања. Црква има воду и сузе: воду крштења и сузе покајања, вели св. Амвросије Милански.