(Мт 10, 34-11,1)

„Нисам дошао да донесем мир, него мач“! Пророк Михеј (7, 1-7) као да је Србин из народа. Тмастом црнином описује друштвено-политичке неприлике у (а ште не?) и у српском народу, у ком је завладала неправда и ког је начела смрт. Одумирање. Срећом дивни пророк, у име несрећних Срба пророкује: „Али ја ћу Господа погледати, чекаћу Бога спасења својега; услишиће ме Бог мој“ (тамо, 7). Сви библијски народи су они којима је Бог дао свој језик. Сви народи српског језика, као што су Србијани (Рашани), Црногорјани, Хрваћани, Боснијани, па и Скопљани, живели су у последње време свако против свих. „Јер син грди оца, кћи устаје на матер своју, снаха на свекрву своју, непријатељи су човјеку домаћи његови“ (тамо, 6). Па нека ми неко још каже да већ није наступио свеопшти суд Божији!? На својим душама смо ових последњих 70 година после оног непокајаног Разбојника, искусили велике духовне последице српског отпада, шута, од Бога. А ко је извршио тај суд над народићима српског језика? – Сви који говоре и пишу српски, на челу са Хрваћанима, потврдили су ту немилосрдну, паганску, одлуку као хришћанску. Са Господом Исусом, Богочовеком, наступило је време бирања и одлучивања за припадање Царству Божијем. И шта су одлучили они несрећни народићи српског језика? Ко ће се наћи на страни оних који знају и чувају своје јаство, а који на страни оних који га ђаволским самообманама умишљају? Ко ће се наћи на страни Доброг,а ко на страни Злога? Нови пагани, који себе називају, православним католичанима са Истока и латинским Западом; те и муслиманима, исукали су мачеве једни против других. Богочовек Христос је такође исукао свој Мач који одељује овце од јаради, правоверне од иноверних, добре од злих. Тај Мач је од Огња Божијега. Пред тим мачем је сваки човек. Откуда немир? – Тај немир произилази из непокајања, заблуда, самообмана и погрешног просуђивања. То је овај мртви мир народа који масовно практикује уоgu и евроцентричну политику, односно смиривање без Христа Богочовека. Тај леш мира пушта све по инерцији, поставља границе, прикрива, прекрива, забашурује непријатељство између Богочовека Христа и Сатанаила. У овом Михејовом пророштву не говори се о миру између Бога и људи, као ни о миру између људи. Читајмо Свето писмо даље, код апостола Павла наћи ћемо да се „љубав Божија излила у срца наша Духом Светим (Рим 5,5), „кроз којега сада примисмо помирење“ (тамо, 11). Богочовек „помири нас“ са Богом“ (2 Кор 5, 18). У „новом човјеку стварајући мир“, „помири се са Богом“ у Богочовеку (Еф 2, 11-22). „Ријеч је Божија жива и дјелотворна, оштрија од сваког двосјеклога мача, и продре све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца“ (Јев, 12). Реч Божија продире до растављања зглобова и мождане беле и сиве масе, она у нашој дух-души лучи отрове пожуда и дефинитивно нас лишава страха Божијега. Та куга пожуда разбија породице и обитељи, одељује родитеље од деце, мужа од жене, снају од свекрве, духовног оца од исчадија... Главно питање обезбожених народа и народића је политичко, гласачко: „за“ и „против“ Богочовека. Отуђујемо се и растављамо од оних који би нам морали бити најмилији и најближи. Крштени и миропомазани не смеју постати непријатељски, несиновски и некћерински, према свом духовном оцу, јер тиме падају под властиту анатему. Они ће привући и навући грдне непријатеље на себе и од својих најближих, али и даљних. Они ће морати трпети Христа ради или бежати од тих неверних породица. Они се морају приклонити пожртвовању; бескрвном, али и оном од крви.

У Христу нам се отвара нова стварност која сија и зрачи вечним Сунцем, вечном Лепотом, вечним Пријатељством, те и вечним Братством. О, Србијани, а и сви ини! „Покајте се...“ (Дап 2, 38) и „спасите се од овог поквареног рода!“ (Дап 2, 40). Покајати се значи заувек напустити, оставити грех, те и прихватити ново, поштеније, људскије у Христу. Нема другог излаза из овог пакла већ побећи кроз Христа у Христа. „Он вријеђан, не узвратише увредом; страдајући не пријеђаше, него је препустио суд Ономе који праведно суди“ (1 Пт 2, 23).