Мт 9, 35-38

Зато чека Господ да се смилује на вас, и зато ће се узвисити да вас помилује; јер је Господ праведан Бог; благо свима који га чекају. (...) Народе сионски, нећеш више плакати. Чим почује вапај твој, одмах ће ти се смиловати, чим те чује, услишиће те (Ис 30, 18-19). Из овог Исајијиног пророштва откривамо очинску нежност Божију према свом народу. Од Постања до данас савршенство те нежности је у Господу Христу. У чему се изражава та нежност? Господ прохођаше (...) по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу (Мт 9, 35). Бог је и Мајка. Он је Емануил – Бог с нама. Он жарко љуби људе да се оваплотио и настанио се на земљи управо да би исцелио ране и излечио озледе на нашим душама. У ту нежност Божију позива Господ Исус и све своје пријатеље да сарађују у Његовој новој креацији света. Господ је жртвујући се за све, позвао своје пријатеље да постану саствараоци, сакреатори новог света. Жетве је много, а посланика мало. Молите се стога господару жетве да изведе посланике на жетву своју (9, 37-38). Саствараоци Божији постајемо управо извршавајући ово Господње: Молите се! Молите се Богу да пошаље најсуберзивније проповеднике светог Еванђеља, превратнике, који ће живети оно што проповедају. Има у светој Цркви још оних који имају Молитву Исусу, умносрдачну молитву, те и оних који имају велику плодност молитве речима. Они доприносе њеној животности, а не обичајности и конзервацији. И ходећи проповиједајте и казујте да се приближило Царство небеско (Мт 10, 7). Сви смо крштени, сви смо позвани у апостолство. Нас крштене, Господ је спасио од вечне смрти, зато и ми морамо постати благовесници и дароватељи спасења својој браћи и сестрама. Свештеници, на дар сте добили, на дар и дајите (Мт 10, 8). Позвавши се на су своје свештенство, Господ Христос, као једини Архијереј благовестио нам је и донео спасење бесплатно, а то значи да нам је дао опроштај грехова. Благодат Божија је избрисала наше свештеничке грехове, те је стога на нама да то исто чинимо према својој браћи и сестрама. То свештеници чине када проповедају Еванђеље, просветљују народ, и припремају га за свенародно покајање. Свештеници се морају бринути и за материјално добро људи, за запослење. Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните... (10, 8). Господ нас спасава као људе, као личности. Тело-дух-душа смо ми у свој противречности. Дело спасења обухвата читавог човека. Да би спасио човечанство, Господ се су свему почовечио, оставши Бог. Он се оваплотио. А да ли смо се ми свештеници оваплотили. Да ли смо се научили како да се оваплотимо? – Оваплоћујемо се узевши бремена и носимо их уместо своје браће и сестара и подносећи њихова животна бремена. Ово се не односи само на „дипломиране“ апостоле, свештенике, свештеномонахе, него и на све крштене. Мало је проповедати, већ је више од проповедања и све проповедано и живети. Животом сведочити. Живећи Еванђеље великодушни служењем свима којима је то потребно.