Лк 18, 10-14

Нису Господа фарисеји, са свештеницима и књижевницима, из почетка његовог јавног деловања сматрали сумњивим на дух-душевну опседнутост, оптужујући га за хулу на Бога и лажно пророковање, за религијски злочин који се кажњавао смрћу, већ то раде и савремени хришћански фарисеји. И савремени је против знак(а) кога ће се говорити (Лк 2, 34). Господњи односи са фарисејима нису били само препирачки, полемични. Било је фарисеја који су га обавештавали о опасностима којима је извргаван. Неки од фарисеја Господа хвале. Писмознанца, теолога, из Матејевог еванђеља (12, 34) хвали и више пута једе са фарисејима. Фарисеј Никодим (Јн 11, 28; 3, 2; Мт 22, 23-24.34-36), или фарисејски првак-одличник, Јосиф из Ариматеје, постојано остају ученици Господа Исуса. Фарисеји су се надали васкресењу, док садукеји нису. Фарисеји не верују у Бог(а) мртвих, него живих (Мк 12, 27). Међутим, Господ Исус је проповедао светост која надмашује сваку праведност, те вели: ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Божије (Мт 5, 20).

Прича о фарисеју и царинику смера на смирење цариника који се моли: Боже, милостив буди мени гријешноме! (Лк 18, 13). Ту цариникову (порезникову) молитву света Црква непрестано понавља са „Kyrie eleison“, „Господе помилуј“. Зар и савремени фарисеј уместо смирене молитве, живећи у раскошним дворовима и возећи се у луксузним аутомобилима, не суче и обрће велике паре, а не бројанице, те и у цркви приказује само празне церемоније. Зар се у духовној скучености наших манастира не окрећу мешалице за бетон, уместо смирене молитве, па се потом кивоти са моштима светих целивају ради богатог даривања. Зар не видите на виђеним и светим местима свињаре, чобане, покварењаке и криминалце који су засели на прва и одговорна места. Ето, зашто нам је овако како је! А биће и горе, по Божијем допуштењу, не по Његовој вољи, јер је то наша работа.

Богу новац, бетон, препреденост и фарисејство нису драге жртве, већ кајање. Кајањем се перемо од свих грехова. Богу се тај благован (изоп) покајања свиђа у обновљеном Јерусалиму, који је – како се надамо – наша Црква. Она јесте обновљени Јерусалим само у случају уколико смо ми његови житељи скрушени цариници, а не охоли фарисеји. Охоли новозаветни фарисеји чине привид Цркве који набрајају своје обављене обреде, строго државне постове по типикону, а и у банку уложену обилну милостињу. Наравно, много се моле, међутим на тако одвратан начин, да се људски речено, Богу морало згадити та пакост фарисејска. Они су самоуверени у своју властиту праведност, те су због тога презирали све остале. Тај Ничеов презир ћете тек видети и од савремених фарисеја. Они га не показују само као уопштеног, већ и појединачно, лицем и лице. Како су само ђаволски задовољни када упиру прстом на неког од нас кога сматрају дубоко испод себе. Чему користе ти лажни постови и јавно, на сва уста, проглашено чињење милостиње? Све се то чини ради људи, а не ради Богочовека Христа, те све то цене само људи, а не и Спаситељ. Тако се моли сваки фарисеј, односно таквом лажном молитвом се вређа Бог. Фарисеј се и данас охоло и самозаљубљено моли себи као умишљеној људској величини. Бог га не може услишити, јер се он правом Богу и не обраћа. Молитва, ако није смирена, увек покајна, као цариникова, и није уопште молитва.

Загледајмо се у себе искрено и потражимо у себи наш сурогат побожности и у њој жицу, ако не и језгру, властитог фарисејизма. Залуђује се сваки од нас који мисли да у свакоме од нас нема ни мало сумњиве и лажне побожности. Ако уочимо ту фарисејску нит у нама самима, прогледаћемо очима Еванђељем, очима Христовим, те нам неће бити тешко да дођемо у цркву и молимо се попут цариника, те се кући вратимо оправдани.

Дух покајања, обраћења и властитог поправљања да пригрлимо, браћо и сестре, те да бисмо у Велики пост ушли као песници, ствараоци небеских суза очишћења. Ми заслепљени фарисеји језицима својим говоримо да не памтимо сву своју злопакост, а све ђаволски злопамтимо. Наша зла дела су нас опколила и потапају нас. Она и пред лицем Божијим остају, ако се не покајемо. Ко није свестан својих грехова, заборавља их до у појединостима, јер их узимамо олако, лакојлане-мој-Милане! Тај се не може кајати. У Псалму 50 (51): Смилуј ми се Боже, сами смо рекли да смо уверени да Бог неће презрети смирена и раскајана срца наша. Али да ли смо се озбиљно скрушили и признали своју свегрешност пред Богом и пред светом Црквом. Није довољно само погнути главу, ударити се у груди, већ је довољно безусловно се молити као цариник: Боже, милостив буди мени грешнику! Сама литургија нас хиљадама пута подстиче на покајање. Зато, браћо и сестре, помиримо се са Богом и останимо са залогом помирења, светим Причешћем и не отиђимо кући неоправдани.