Дап 1,1-11 зач. 1 Јн 1,1-17 зач.1

Васкрс

„Кличимо и радујмо се у њему. Ово је дан што га створи Господ! – Христос, Господ, жив је! Анђео је рекао женама: Воскресну! Није овде. Марија Магдалина, апостолкиња апостолима, прва је угледала камен одваљен од Гроба, па су јој се потом придружиле све остале Мироносице. Магдалина, зачуђена и уплашена упиташе: „Узеше Господа из гроба, и не знамо гдје га положише“ (Јн 20,1-2). Повоји натопљени алојем и другим миомирисима и убрус уредно смотани на једно место. Марија и остале њене пратиље видеше и повероваше. Страх прожима велику радост. Мироносице, веснице светог Воскресења, похиташе да јаве Господњим ученицима. А анђели благовестише воскресење женама! Док су оне хитале да обавесте апостоле, ево им Воскреслог Господа у сусрет, поздравља их: Радујте се! Здраво! Не бојте се! Идите, јавите мојој браћи да дођу у Галилеју! Ондје ћемо се видјети! Магдалина га препознаје. Он је зове по имену и оде његовој браћи да им јави. Радосна вест о Воскресењу се шири муњевито. Ко не верује у Христово воскресење, он одбацује и веру у светотајинство његове смрти. Воскресење је кључ истинитости и правоверности свег хришћанства: „Блажени који не видјеше а вјероваше“ (Лк 20,29). Победа је потпуна, јер је Господ воскресао не због себе него због нас (свети Амвросије Милански). Будући да је Христос воскресао, верујемо и знамо да ћемо и ми воскреснути. Колико се радујемо Господњем воскресењу, толико исто и своме. Бог је коначно ушао у свој Мир. Историја је довршена. Апокалипса кида све са историјом и указује на конац, кончину, крај! Дођи Господе Исусе! Слобода од незнања и греха јесте спасење. Христос воскресе! Христос воскресе! Христос воскресе!

Ново – ново на ускршњем утешенију

Завидни Јевреји били су и остали заљубљеници тела и телесности. Сви љубитељи чулног су Јеврејима слични. Због тог изгона из Храма, из Очеве куће, Храм се показује као продавница предмета који су људи израдили. Трговци и лихвари до данас тешко подносе то истеривање из Храма. Новозаветни храм је Тело, а за њега Господ каже да ће га срушити и за три дана саградити. Тело је икона Цркве. Грађена је од живог камења. Божја духовна кућа је саграђена од постојаног „материјала“ – царског свештенства, на темељу светих Апостола и светих Отаца. Врховни, крајеугаони Камен је Господ Христос. Храм ће се подићи и тела ће васкреснути трећи дан. Трећи дан наступа у Новом небу и Новој земљи, када ће устати читав Израиљ у Велики Дан. У Осми дан!

У светом Крштењу сви смо покопани и васкрсли у Христу. Царство небеско – Христос, у нама је. Род доноси и развија се и расте вечно. И вечно остаје Младо. За нас је свануо Нови дан, Осми. Дан Христов воскресења. Седмим даном се завршава прво стварање. Са Осмим даном започиње Ново стварање. Створитељско дело достиже врхунац у већем, у искупитељском делу. Првом је стварању смисао и врхунац у већем, у искупитељском делу. Ново стварање у Христу надвисује оно прво. Духовну душу Бог непосредно ствара. Душу „не рађају“ родитељи. Душа је бесмртна. Душа не умире када се тело одваја смрћу душе. Поново ће се душа сјединити са телом у општем воскресењу из мртвих (Фил 3,8-11). На почетку једног живота – Крштење, а на концу његовом – Опште воскресење. На почетку тог воскресења – Преображење. „Петар то још није схватио када је на Гори пожелео да живи са Христом. То блаженство, ту срећу ти је, Петре, Христос осигурао после смрти. А сада ти каже: Сиђи да се трудиш на земљи, да служиш на земљи, да будеш презрен и распет на земљи. Сишао је Живот да буде убијен; сишао је Хлеб да огладни; сишао је Пут да се од пута умори; сишао је Извор да ожедни; а ти одбијаш да трпиш?!“ (Свети Августин Хипонски, Sermones, 78,6 PL 38,492-493).

Христов боравак у гробу јесте стварна веза између Христовог страдања пре Воскресења и садашњег славног стања као Воскреслог и Вознесеног. Само „Живи“ (Бог) може рећи: „Мртав бијах и ево жив сам у вијекове вијекова“ (Отк 1,18). „Бог (Син) није спречио да смрт, по реду природе ствари, растави душу од тела, али их је поново једно с другим сјединио Воскресењем, да сам у својој Личности буде тачка сусрета смрти и живота, да у себи заустави распадање природе изазвано смрћу, те постане зачетник поновног сједињења за одвојене делове“ (свети Григорије Нисински). Будући да је „Зачетник Живота“ (Дап 3,15) ког су убили, заиста истоветан са Живим који је „Воскресао“ (Лк 24,5-6), нужно је божанска Ипостас Сина Божјег наставила да држи своју душу и своје тело које је било растављено смрћу. „Тиме што је Христовом смрћу душа била одвојена од тела, јединствена личност није се нашла раздељеном у две личности; јер тело и душа Христова постојали су са истим правом већ од почетка у ипостаси Логоса; и у смрти, премда одељени једно од другога, свако је од њих остало са истом и једином ипостаси (личношћу) Логоса“ (свети Јован Дамскин). Мистерија, тајанство, воскресења Христовог истински је догађај са историјски утемељеним пројављивањем, како сведочи Нови савез (1 Кор 15,3-5; Дап 9,3-18; Лк 26,5-6).

У оквиру догађаја Воскресења, прво што сусрећемо јесте празан гроб. Он сам по себи није непосредан доказ о Васкресењу. Одсутност Христовог тела из гроба могла би се протумачити и друкчије (Јн 20,13; Мт 28,11-15). Упркос томе, празан гроб важан је знак за све. И за оне који верују и за оне који сумњају. Када су Магдалина и апостоли открили празан гроб, он им је био први корак до познања чињенице Воскресења. Тај увид је осведочење светих Мироносица, а затим празан гроб, „повоји гдје леже“ (Јн 20,6) и одсуство тела Господњег. То одсуство Тела није могло бити људско дело. Господ се није напросто вратио међу живе као Лазар. Марија Магдалина и све Мироносице које су кренуле да миомирисима спреме тело за погреб, сахрану, прве су сусреле Васкреслог и тако постале прве веснице Воскресења Христовог. „Заиста устаде Господ, и јави се Симону“ (Лк 24,34), посведочише апостоли.