Јн 1, 43-51

Светописамски појам „у време оно“, „во времја оно“, образује значење догађаја који се догодио у прошлости, и може се додати као почетак и овог, али и сваког еванђелског одломка. Апостол Филип из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова поручи Натанаилу: Нашли смо онога за ког писа Мојсије у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, из Назарета. И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: Дођи и види (45-46). Из ових Натанаилових речи види се Господња крајња скромност, једноставност и неупадљив изглед, те и обичан свакидашњи живот који је живео у Назарету, а који ничим није наговештавао чак ни пророка, а камоли Богочовека. Никодиму су главари свештенички рекли: Испитај и види да пророк из Галилеје не долази (Јн 7, 52). Сваки људски живот у својој свакодневници обичан је и прост. Такав је чак и живот народних првака: помало досадан и сиромашан у садржајима. Колико се људи роди и умре, а да то једва запази тек његова најужа околина. Назарет, во времја оно, био је засеок, потпуно непознат и неугледан. Житељи његови сви редом неуки и без искре Духа. Већина је и данас и увек ускогруда и без способности да разликује духове. Духове разликују само даровити и свети. Већину, мноштво светине, занима целисходност или корист. Углавном материјална. Господа Исуса дичи стрпљење, смирење и непознатост, а сада и неомиљеност у Јеврејском народу. У ту недуховну већину себе убрајају еванђелита и Богослов и браћа његова, јер не вјероваху у Њега (Јн 7, 5). Као и све даровите, и Господа Исуса су гурали у страну као бољег, односно као најбољег. Господ је био прегалац и марљиво је радио својим рукама. Он је радећи сам, освештао рад и дао му достојанство, часност и светост. Родитељима је био послушан и веома напредоваше у премудрости и расту и у милости код Бога и код људи (Лк 2, 51-52). Ово назаретско раздобље у животу Господа Исуса значи полагано, стрпљиво рашћење у врлинама. Свачији појединачни живот тражи и иште стрпљење и чекање. Стрпљиво чекање, па и ишчекивање је веома неминовно. Само је важно да не изгоримо од жеље, јер ако изгоримо, неће се остварити. Духовни живот тражи све наше време и не сме се траћити у изгарању да нам се остваре жеље. Није лако да се научимо заједници, заједничењу, односно да се научимо Цркви, црквености. Сам Господ прихвата да сам сазрева за сваку ствар. Тај Господњи живот у запећку Назарета прекаљује све видове врлина и тумачи, демонстрира их као послушност, сиромаштво, целомудреност, поштовање, стрпљивост, поверљивост... и то су обичној свакидашњици, у којој се такође пројављује слава Божија. Славља, благи дани, искораци су из досадашње свакидашњице. Упркос описаној скромности Господњој, Он је по својој човечанској природи највећи, најумнији и најзахвалнији у људском роду. Наравно да и ми, пре Јована Крститеља, нисмо достојни да одрешимо ремена на обући Његовој (Јн 1, 27). Ту људску величину, и величајност, признају му и они који поричу Његово божанство. Зато на Њега подмукло и бесно кидише највише порицатеља, неприатеља и противника. Јер све што је рођено од Бога побјеђује свијет, и ово је побједа која побједи свијет – вјера наша (1 Јн 5, 4). Нашу свету Цркву неће надвладати ни врата паклена (Мт 16, 18). Црква има како унутрашње, тако и спољашње непријатеље. На данашњи дан она слави своју победу непобедивости иконобранитеља над иконоборцима као победу Православља. Некрштени, односно, непросвећени су се подигли на Господа и на Христа Његовог (Дап 4, 26), а међу њима предњаче Јевреји којима је хришћанство саблазан (1 Кор 1, 23). Разочарани, јер су очекивали Месију који ће их избавити од политичког ропства и васпоставити царство Израиљево, царство Давидово, те тако покорити цео свет и успоставити ново робовласништво Јевреја над свима осталима. Да једна десетина Јевреја влада над девет десетина Нејевреја. Господ одбацује јеврејски наум да господари над целим светом, одбацује царску дијадему и прима трнов венац и пред Пилатом посведочује: Царство моје није од овога свијета (Јн 18, 36). Он успоставља поново првобитни однос човека и Бога који је био очинско-синовски, а грехопадом је постао ропско-злочиначки. Многобожачки цареви сви су се борили на сервилно-криминалној страни против Господа Исуса, да би у име свих њих Јулијан Отпадник признао пораз паганства, објавивши га речима: „Галилејче, ти си победио“! Уз ове цареве је, као и данас, сва интелигенција: многобожачки философи и идеолози као што су Целс, Лукијан, Плиније Млађи, Тацит и други за које је хришћанство било безумље (Дап 17, 23). Гоњење хришћана било је садистички крваво. Лила се хришћанска крв немилице. Ромејско царство је обухватило сав познат свет, а ипак га је Христова Црква победила. Идолопоклонство је имало силу, огањ и мач, а Еванђеље само љубав, милосрђе и праштање, те и предоџбу Лепоте, икону Њену. Лепота је победила свет и затрла многобоштво. Ипак је победила Лепота, однодно, Љубав и Вера као Њена икона. Вера наша је та која побједи свијет (1 Јн 5, 4) Лепота Христова је та која победи свет.

Да се сетимо и друге и надчовечанске борбе Цркве са унутрашњим непријатељима, спомињући одлучујућу, завршну борбу, против иконоборства и Седми васеленски сабор 787. године који га је осудио као кривоверје, као јерес. Иконопоштовање није идолопоклонство као што до данас говоре охоли иконоборци. Целивајући иконе не одајемо никакво поштовање материји, не обожавамо фетише, већ изражавамо поштовање према духовном лику, архетипу оног ког она представља. А наше целивање икона израз је и гест љубави која је свеза савршенства (Кол 3, 14). Она би морала да сваког часа буде већа, јача, силнија у нама, јер она никада не престаје. Вечна је као Бог и Она је Бог. Све су борбе и ратови против Лепоте Божије унапред изгубљени. Љубав побеђује у прошлости, данас и у будућности ће побеђивати све своје противнике и непријатеље. Љубави, Лепото, Логосе Божији, као вечни Победитељу са Оцем и Духом Светим, слава и хвала Ти свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин.