Мт 6, 22-33

Нетрпељивост је увек смрдљевак непостојаности у вери. Поштовање за све који верују, ма које веровање исповедали (осим разбијачких) сигурно је обележје зреле и чврсте вере. Где ти је благо, ту ти је и срце.

Господ настоји да појмимо праведност, односно светост као пут према Богу. Бог је почетак, али и крај, те и циљ спасења. У природи је нас људи да стварамо, стичемо и поседујемо благо, али и имање. Господ у овом одломку Еванђеља не говори о стицању иметка, већ о обогаћењу благом дух-душе.

Лево и десно видимо мноштво људи који су заокупљени материјалним богаћењем, а оне који чезну за духовним благом знамо све по имену. И у самој нашој помесној Цркви лако се могу пребројати они заљубљеници духовног и често су у запећку, али зато стицање материјалног све више узима маха. Види се то по луксузу, по скупоценим аутомобилима, дворовима у којима они живе. Међутим, Господ нас управо уверава у супротно, па и у непомирљиво другачије мишљење, истичући да земаљско благо за тили час можемо изгубити и то без икаквог нашег удела у тој пропасти. Лептирић-мољац изгризе и уништи и скерлетни пурпур царски, а црв расточи иконостас од сандаловине. Омамљени завишћу лоповске опачине увек су спремни да украду што је могуће више, и то са циљем да поткопају испод темеља кућу и однесу је, што у случају ових палестинских кућерака као из Срема, није било ни мало тешко. Од свих који чезну за благостањем, сигурни су само они који сабирају благо у Богу, односно у Христу, небу, свеједно је. То благо је духовно и у усредоточењу је на Бога, у обожењу. То благо укључује стицање спасоносних врлина и добрих дела, те и молитвеног подвига. Господ нас обеспокојава овом причом о мољцима, веома упечатљиво држећи се на Истоку омиљеног начина бесеђења, да би нам предочио где се и како се може чувати право благо, а не распадљиво и патворено. Срце се човечије лепи уз оно шта жарко воли и изнад свега цени. Колико хришћана знате чије је срце у духовном благу, а колико оних који чезну само за новцем и другим материјалним добробитима. Господ нас позива да му приступимо ближе да би нас поучио о богоугодном вредновању свега на земљи. Очи соколових дубина нам омогућују да живимо у дневној светлости. Око је оно у коме се све огледа. У ком се сазире човекова нутрина, његово срце, његове мисли и осећања, чистота, али и изопаченост живота. Све наше деловање стреми да остваримо сједињење са Богом. Господ је сам обећао да ће свако око Бога гледати (Мт 5, 8), свака дух-душа и прослављено тело испуњено љубављу. Наш савременик се листом опредељује само за земаљска, материјална добра. У њима искључиво тражи насладе и уживања, те живи у тами и олако пада у тмасту вечну таму. Оно што би у њему морала бити светлост постаје тама, те га и не води у небеску светлост. Избор зависи од нас. Хоћемо ли само природно и материјално или са мером природно и материјално, те и надприродно и вечно. Заповеђено нам је да будемо деца светлости (1Сол 5, 5). Нисмо слепорођени и не смемо живети у калу греха и потонути у дубину пакла, јер нас Он дозва из таме на чудесну свјетлост своју (1 Пт 2, 9).