Оставише све, и отидоше за Њим

Браћо и сестре, општење између Бога и човека увек ће остати најтајанственија појава у овом свету. То важи за свако поље људске делатности, али је најчудније што у ширењу Царства Божијег, Бог толико чезне за човеком и да на том пољу грешан човек толико значи и толико много може да учини. Како сјединити неизмерно, и по себи апсолутно – савршено Биће, са ограниченим и веома грешним човеком који је уз то пун себе, а не Бога. Који је неподношљиво охол, горд и умишљен! Ако је према светоотачкој науци, за свако и најмање добро дело потребно општење Божије благодати и делотворне људске слободне воље, колико је потребно благодати и општења да се читава личност определи за Царство Божије. За таква дела неопходно је да за тај Божији позив изаберемо себе, да се одазовемо Богу. Исто тако је поступио и наш Спаситељ када се запитао ко ће се побринути за Његово дело проповедања. Тврдим да ће сваки проповедник одговарати на Страшном суду само за оно како је проповедао, а сви други греси ће му бити опроштени. У овом одломку светог Еванђеља очигледна су четири чинитеља који обликују апостолско призвање, а предходи му чудом доказана Божија присутност и јасно исповеђена људска ништавност, а затим и непосредни позив и стварносни одазив човека. Апостоли Христови, претежно рибари, нису имали Исаијино виђење. Оно им је било једва назирано, и то само код учених апостола. Апостоли су већином били неуки, али високо образовани Духом Светим. Пред свима њима збио се догађај у њиховом достојанству, на њиховом мору, са њиховом лађом и њиховим мрежама. При томе их је Господ сам, проповедајући из Петрове лађе, унапред упозорио на значење овог чуда. Није оно само доказ Христовог Божанства, него је и откривало намеру Оног који је њу одмах после остварио. И Петрова реч којом је смирено и радо учествовао у још невиђеном чуду, добија пуни смисао тек у апостолском призвању када ће апостолске мреже бацити у море овог света и онда када ће им се то чинити залудним, бескорисним и бесмисленим, али ће ипак то покушавати изнова и изнова на Христову реч. Преподобни отац наш Јустин Нови Богослов није се пре више од педесетак година устручавао да напише књигу о римокатолицизму као тобожњој Петровој лађи. Нас, пак, од памтивека сматрају лађом светог Јована Богослова. Нашу лађу зове Рим у помоћ када се њене мреже парају и лађа им скоро тоне. Заиста Богословљева лађа мирује докона и привезана за обалу. Недао Бог бродоломе, расколе, којима је Исток веома склон. Изгледа заиста смело, натегнуто, па и немогуће што се на самом почетку литургије молимо за непоколебивост светих Божијих Цркава и сједињење свих. Зар то чудо није могуће? Зар није могуће да се покају они са такозване Петрове лађе? Бог може учинити и то чудо свог милосрђа према овом грешном свету. Помирење неће уследити преко идеологије екуменизма, већ само преко покајања. Идеологија екуменизма је у потпуности унијатска. У прошлости смо зацело били два плућна крила која су дисала Духом Светим, али више нисмо два плућна крила. Римско плућно крило је „закречено“, не дише. Када су апостоли ово чудо признали, онда је све следило само од себе. Зацело, Петар је Господа молио да се Он удаљи од њега, али то заиста није никад желео. Један се значајан израз налази у Господњој речци „ловити“. У хеленском изворнику она гласи „зôгрôн“, од „зôс“ – жив и „агреô“ – хватати, ловити. Дакле, свети апотоли ће до краја света ловити живе људе, али зато да би живели надаље много савршенијим, вечним животом. До сада су ловили рибе да би их људи јели, а од сада ће ловити људе који ће јести небеску Рибу, ИХТИС. Тако свету евхаристију називају два ранохришћанска натписа из 2. века која гласе: Имајући у рукама посланице апостола Павла, вера ме водила на све стране и у сваком ми је месту тражила за храну Рибу, ИХТИС са животодавног источника – врло велику, пречисту, коју је ухватила свесвета Приснодјева – и нуди је сабраћи да је се непрестано наслађују (Свети Аверкије, равноапостолни, епископа јерапољског, †163.год.) И на крају Пекторијев натпис о истој теми: Божанствени роде небеске Рибе (ИХТИС), чувај своје срце непорочним. Из светих си вода међу смртницима примио бесмртан живот, сабрате, пријатељу. Храни своју дух-душу у вечним водама благодарствене мудрости, те узми јело слатко као мед од Искупитеља светих и једи са свог длана Рибу (ИХТИС). И први хеленски натпис на Истоку и онај други из Рима,на хеленском језику су написани, и из истог су временског раздобља. Они сведоче како се свуда и на све стране одазивају апостоли, и то до данашњег дана, јер оставише све, и отидоше за њим (5, 11). Хеленско и латинско плућно крило ране Цркве дисало је равномерно и снажно Духом Светим, што сведоче ова два сачувана натписа. Молимо се за пуноту удисаја и издисаја, те и за сједињење свих.