Лк 4, 1-15
Ова прича се чита тако да се удубимо у оно шта нам Господ њоме говори, или да се запитамо шта она говори Цркви. Поред Господа Христа предлаже се и Сатанаило. Ти предлози, како веле свети Оци, имају за предмет победоносни месијанизам типа потрошње: економије, али и политички, типа власти и то тоталне и тоталистичке. Господу се предлаже и спектакл, „позориште“, односно циркус скакања са врха Храма.
Господ, међутим, бира смирење, трпљење и служење. Ова три Господња „доскакања“ Сатанаилу довела су, спортски речено, до његовог тоталног пораза. Господу се пружа прилика да докаже оданост, послушност, сиромаштво и целомудреност своју Оцу, те и да га Отац задовољан привине уза се. На своја недра.
Како је могућно да Господ уопште може бити искушаван? Искушавање подразумева постојање греха, бар у виду првородног. Искушавање споља, од ђавола лично, или од стицаја прилика, које могу у искушаваном пробудити сумњу у Бога, те искушаваног поколебати у вери, и довести у непослушност према Богу. У Богочовеку се није нашло ништа што би изазвало искушење, а ни кушање. Ђаво није успео да уздрма Господње поуздање у Оца. Господње искушење не произилази од Њега и Његовог Бића, него долази споља. Искушавање је само „андрагошко“ и жели да нас поучи како треба деловати. Господ као Богочовек има како човечанску, тако и божанску слободу. Он је бивао послушан, али је могао бити и непослушан. Дакле, Господ Исус јесте искушаван и кушање је надвладао. Тако је постао нама пример и узор у томе, јер је одолео великој напасти, мада Његова кушања нису била због Његове кривице.
Данас је искушење садржај наших културних прилика. Прилике те наше уљуђености прихватају постојање ђавола као збирног симбола зла. Наш савременик је „алергичан“ на веровање у постојање ђавола као силе Злога. Просветитељским рационализмом, те и твз. позитивизмом, секуларизмом, дошло се до полусвесног до тог „умирујућег“ решења у ком наметнутог је ђаво симбол. Јунг је уметнуо ту заблуду о „колективном несвесном“. Ђаво је колективна несвесност и он води човека у отуђење. Академик Јеротић сведочи да се на Јунговом институту није смела да изговори реч „Бог“, док је реч „ђаво“ била дозвољена само „учено“ исказана као „колективно несвесно“. Људи су „колективно“ узнемирени, неуротични и психотични: Ђаво протеран кроз врата, улази кроз прозор! Избачен из науке, враћа се кроз празноверје, идеологије и врачање. Узмите само те одемоњене јаднице: психологију и психотерапију!? Свет у ком живимо крцат је врачевима, парапсихолозима, вештицама, вукодлацима, чаробњацима, видовњацима, спиритистима, астролозима, прорицатељима судбине по звездама, делитељима записа и продавачима „беле“ и „црне“ магије. Сваки, на пример, астролог, који је примио белег од ђавола, не би смео да проповеда у Цркви пошто се покајао за астрологију све док му не зацеле ожиљци на дух-души. Те ожиљке продубљује охолост и себичност. У нашој помесној Цркви главни проповедници вере су Јунгом и астрологијом заблуђени. Београд је пагански град у ком сваког дана процветају по шест сатанистичких секти. Хвала Богу што индустрије уопште нема, те је мање комерцијално уносних магијских обреда. Управо се у Београду догодила навала паганштине коју је описао свети апостол Павле: Говорећи да су мудри, полудјеше, и замијенише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножнијех животиња и гмизаваца. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима. (...) И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично (Рим 1, 22-24.28).
Већина демонских пројављивања је у култури и просвети која живи у незнању. У лепој српској књижевности, а о светској и да не говоримо, штрчи демонско, тако да је целокупна српска белестристика књижевност сатанизма, у смислу да се бави искључиво демонским „проблемима“, игноришући збивања у стварном животу. Као да нисмо запазили да се догодио други светски рат и у њему Јасеновац. Шта је Јасеновац и друге паклене оазе у Хрватској до експлозије сатанских сила. Шта су нациусташе вођене од Сатанаила и других паклених најезди. Зар нисте опазили тај немилосрдни, чудновати дух у нациусташама, нацистима, фашистима и комунистима како их преображава у чудовишта и до дна њихових бића. Зар нисте видели како их тај злодух гура у окрутност и омамљеност влашћу и ескплозије клиничког лудила такозване масе? Сатанаило је причешћивао беснилом многе народе све док нису идеолошки излудели. Узмите само трагику Хрвата у обзир који као народић произведен од српског „генетског“ материјала чаробњаштвом Римокатоличке цркве у Хрвата, тако им је за сада немогуће покајање, већ су и надаље без икаквог стида у загрљају са ђаволом, те и без озбиљне покоре. Ево чуда! Иван Горан Ковачић зна да се каје. Зло предходи човеку и надмашује га.
Вратимо се из Јасеновца у Свето писмо, али са здравим критичким духом, без материјалистичко-рационалистичких предрасуда и заблуда. Ђаво оптужује, разбратимљује, клевеће, блати, збуњује, омађијава, вара и подмеће. Ђаво је наш непријатељ, клеветник или противник, зао дух и поглавник овога света. О демонима се говори и изван Светог писма: у ововременој култури, па и међу савременим примитивцима, неиндустријализованим народима, али и хришћанским народима. У свим културама се јавља и веровање постојања живота после смрти. Хиндуси се обраћају Врховном Принципу проводећи живот у некој врсти покоре, јоге. Као аскете путују босих ногу, са штапом у руци, врло скромно обучени. Имају своју дрвену зделицу и живе од милостиње. Упражњавају јогу у пагодама, медитирајући и мантрајући. Све псеудо- и праве религије, као и сва исповедања вере, могу и не разликовати духове. Могућно је неку природну појаву приписати демонима, те и менталитету времена. Зацело постоје духовне силе са троструко негативним обележјима. Те силе врхуне у вођу свих злих духова, а победио их је па и сатро својом смрћу и својим васкресењем Господ Христос и биће свезани (Отк 20, 2): И ухвати аждају, стару змију, коју је ђаво и сатана, и свеза је на хиљаду година. Свет се наравно саблажњавао вери да постоји ђаво. Ко непросвећен, у XXI веку још верује у ђавола? Свет се грохотом смејао „затуцанима“, а в.д. духовници Јунг и астро-оријентације су умиривали „просвећене“ и уплашени су се правдали: Па то вам је као са хипотезом да је човек настао еволуционим скоком од мајмуна. Наћи ће се неки „теолог“ који ће рећи да се ради о хипотези, симболици зла, „социјалној констелацији“ или психолошком тумачењу. Те такозване „егзактне“ науке утерују ђавола у његову омиљену арену, у сумњу, у параноју, те и у „интелектуалне“ расправе која одгађа расуђивање у тотално ћутање. Тријумф Сатанаила је управо у томе што је уверио свет и научну јавност да он не постоји.
На православном истоку није било великих застрашивања са погубним последицама за веру као што су биле инквизиторске ломаче и крижарски ратови, али је у мањој или већој мери било лова на вештице и вукодлаке, лакомислених „истеривача“ ђавола из душевних болесника, мноштва случајева мутне, опсесивне и комерцијализоване „духовности“ (спиритизма) која се хранила и напајала деомнским пројављивањима и враџбинама. Застрашивања хоће да утерају страх, а тескобни страх и трепет јесте идолослужење Сатани. Сатанаило је мушица која се надувава собом. Сатанаило је пас на ланцу који лаје и кидише на човека или животињу, вели ава Јустин. Свети Амвросије вели да може озледити само оног ко му то допусти да уђе близу, а то значи у дух-душу. У сваком погледу Сатана је немоћан, љигав, пихтијаст и веома неуротичан. Бирајући Сатану одбацује се Христос. Нисмо трезвеносвесни ако се опредељујемо за Христа, не знајући да постоји царство Сатане. Да између Цартсва Христовог и царства зла постоји борба, војевање које је описао свети Петар Други ловћански тајновидац у Горском вијенцу. Ђаво онима који га признају обећава царство, власт и моћ, али никада та обећања не испуњава. Господ Исус који га признају, срцем верују и вером исповеде да је Он Господар васионе и обећава им вечно спасење. У светом крштењу се види тај двобој: Одричем се – Вјерујем. Вечни живот се слободно бира са Вјерујем. Када се укине право избора Христа, оземљанелом човеку света преостаје само ђаво. Ми хришћани верујемо у Бога, али знамо да постоји и ђаво. Ми верујемо у љубав, светлости радост, али знамо да постоји мржња, помрчина и чемер-туга. Алфа и омега наше вере је Христос Господ, док ђавола има. Ђаво постоји, али ми не верујемо у њега. Бог и ђаво нису вечна и међусобно независна начела, као што је веровао Заратустра (дуализам). Ђаво је створење које се добровољно определио за зло. Све добро у њему долази од Бога, а све што није добро, што је зло, долази од његове злоупотребе слободне воље. У њему се у потпуности испољава морално зло као порицање добра и опредељење за одрицање, односно, за лишавање или одсутност добра. Ђаво јесте мушица, како је говорио Ава Јустин, али се тиме не утврђује да ђаво не постоји. Он је порицање добра (=проклетство). Он је не Добру. Зла воља се у човеку претвара у себичност (егоизам, солипсизам), охолост и похоту. Обично змијске отрове егоизма, охолости и похоте не кротимо и не сузбијамо противотровима кроћења. Зато наша борба са ђаволом често бива дон-кихотовска. Наш злотвор је на другој страни и неометано ради против нас.
Ђаволу често приписујемо властите недостатке, али и животне неприлике, болести и душевне поремећаје. У свему томе има много ђавола, али и нашег удела. Не ваља се смућивати у мислима, сумњама и колебањима, те у свему видети црног ђавола. Ваља се научити разликовању духова код светог апостола Павла (1 Кор 12, 10).
Еванђеље нас подстиче на запрећење (заклињање) ђаволу, те нам и заповеда: Ђаволе изгоните!
Проповедање светог Еванђеља је моћно изгоњење ђавола! Исповедати Христа, за Господа је моћно запрећење ђаволу! Живот по светим Заповестима Божијим је моћно „чишћење“ ваздуха. Живот по светим Блаженствима прогони Злога. Ђаво од поста, молитве и милостиње пада као муња. Господ Христос обара и руши идоле иза којих се скрива сијасет лажних богова као што су: философска и богословска лаж и клевета, политички идоли, војна сила, спортски идоли, идол похоте, идоли хедонизма итд. Сваки пост је истеривање ђавола. Свака молитва је истеривање ђавола. Свако милосрдно дело је истеривање ђавола. Дакле, остаје нам стражење над собом и борба са злом. Остаје нам убојитост вере и реч Божија као бритак мач Духа.