Лк 5, 1-11 и Јн 17, 1-3

У овом еванђелском одломку описано је ловљење вечног блаженства које јесте спасење. Рибар људи, свети Петар у њему, као и сви апостоли, те и сви крштењем позвани у апостолство, ловци су на вечно блаженство. Тај рибар људи је онај који ће људе ловити да би их спасавао од пропасти. Он је Спаситељев веровесник, обратитељ и онај који открива истину спасења. Риба коју ваља уловити човек је ког треба обратити. Ово рибарење блаженстава Христових особита је врста лова који почиње лекарском анамнезом. Она садржи све податке које даје сам болесник Лекару, извлачећи своје грехове и пороке из заборава, те допушта да они спонтано извиру у свести. Опроштај доноси вечни заборав и брисање, крштењско пространство, реку, језеро или море крштења, у ком се скрива обиље благодати која та анамнеза, али и анализа, па и синтеза, у исповести извуче на видело и опере у литургијској свести. Међутим, у овом еванђелском одломку риболов је завршен, а риба нема. Сву ноћ смо се трудили, а ништа не ухватисмо (Лк 5, 5). Зар ова еванђелска речца није беседа и о нашим трудовима. Трудили смо се, упирали све силе; много се трудили, дали све од себе и од свег труда ништа, а успеха ни на видику. Е, то је искушење, умор који изнурује и тишти, који ваља издржати и размрежити. Чујете ли ову спасоносну реч светог Петра „на твоју реч бацићу мрежу“!? Овај библијски израз на твоју реч означава усправно држање човека пред Богом, као што се пева у Псалму: Господе, Боже мој! У тебе се уздам (Пс 7, 1). Петар израста од малог човека шићарџије у великог апостола, у онога који даје себе самог у малом, у овој малој прилици, али са махом који је у одважности, у храбрости. Очигледно је да Петар напушта стечени комфор, угодност своје јеврејске калкулације и сигурности у статусу рођеног Јеврејина, те слуша и полази за Господом Исусом. Петар се подигао из своје ситничавости и рачунице. И Петра је љубав према Господу извела и увела у слободу, на отворену пучину и непрегледну висину Неба. Мреже бачене на Господњу реч биле су препуне те се почеше цепати, раздирати. У том часу Петар је познао Господњу свемоћ, те паде на колена пред Њим и рече: „Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан“ (5, 8). Познавши Господа као Богочовека, у Петру се пробудила савест, осећање грешности, те и покајање и смирење. Пробудила се у њему свест о потреби милосрђа Божјег да би се схватиле и прихватиле речи спасења. То унутрашње ослобођење се зове покајање или радосна туга, хармолипи(χαρμολύπη). Радосна туга је љубав из свести да смо много грешили, па се покајали пригрливши радост љубави. Та љубав га је одважила да иде „на дубину“ савладавши оне страхове које је као себичњак, егоиста, имао. Охрабрујуће су и Господње речи: Не бој се, од сада ћеш људе ловити (5, 10). Господ Исус као богочовечанска Глава спашеног човечанства дарује Цркви, новом Израиљу, нови божански живот. Тај „вјечни живот“ у рашћењу обожиће нас и прећи у јасно гледање Бога лицем у лице. Господ је наш вечни великосвештенички Посредник између свемогућег Бога и нас људи. Он сада за нас моли у Евхаристији, док се ми уздамо у Њега, придржавајући Руке нашег јединог Архијереја. Господ Христос се одрекао своје славе преузимајући као Богочовек „обличје слуге“ (Фил 2, 7). И сада када је смрћу изашао из света, моли да би опет био уведен у своју славу. Мртав не даје славу Богу нити живот људима. Његово ово умирање и на овој литургији, захтева васкресење и прославу. Прославивши Оца, Он спашава нас људе, јер има моћ да нам дарује живот вечни. Зато у овој првосвештеничкој, архијерејској, својој молитви, Господ тражи славу за Оца, а спасење за сво човечанство.