Захвалност, као веома дирљиву хришћанску, али и свељудску врлину, срећемо и у животињском, па и биљном свету. Она је водећи анђео саме божанствене литургије, но морамо признати да је међу људима веома ретка. Чак и сама литургија је лишена свог смисла – захваљивања, када се приказује као безживотна церемонија, одностно спектакл. Ипак, и упркос свим изопачењима,права захвалност је несумњиво најлитургијска врлина сваког хришћанина. Она је надврлина, крепост, која узвраћа добротом за примљено доброчинство. Она се испољава у осећању дубоке захвалности за примљено добро. Заборављање на доброчинство открива неолитургисану, незахвалну душу. Захвалност се изражава речима и показује делима. Док је незахвалност према добротвору увек знак душевне покварености.