Недеља 7. по Духовима Мт 9, 27-35

У овом еванђелском одломку је реч о исцељењу немог, али и опседнутог човека, те и противдејству које је исцељење изазвало код присутних када је неми проговорио. Јеврејски Божији народ у глас је сведочио да се такво чудо није видело у Израилу у целој његовој историји. Док, фарисеји, све оспоравају! Поричу да се исцељење догодило. Приписују га Сатанаилу, односно клеветају Господа Исуса да помоћу ђавола исцељује. За ове злобне, лажне, добро плаћене богомољце, ово дивно чудо је чин Злога. Фарисеји, ево, до данас, падају у хулу на Духа Светога. У исту хулу срља и наш савременик, потпуно противбожан, који неће и не може да верује и да се моли. Ми смо, браћо и сестре, остали слободни и отворени за молитву. Господ је заиста Исцељитељ. Он лечи рак-ране дух-душа наших, али и тела, да би излечио целог човека, па и мноштво болесних о којима се нико не брине. Ми се управо молимо једином Спаситељу да сам он нађе достојне свештенике за његово дело спасења човечанства. То Господње дело је свеисцељитељска молитва. „А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бијаху сметени као овце без пастира. (...) Жетве је много, а посленика мало“ (Мт 9, 36 – 37). Неопходни су пастири. Од како се свештенство сматра чиновништвом, свештеници и свештеномонаси недостају и у нашој помесној Цркви. Само у Београду има 500 свештеничких приправника, без наде да ускоро буду рукоположени. Може нам се догодити да наша Црква постане глувонема, односно велики губитник у биткама за душе. Жетве има, али нема добре воље да се рукополажу млади, образовани, свештенички и свештеномонашки приправници. Велика је саблазан да се рукоположења скоро не догађају. Зато се молимо Богу за рукополагања нових епископа, свештеника и свештеномонаха, да не бисмо као народ постали глувонеми и слепи код очију. Господ је још са нама као са новим народом Божијим, али ми смо већ дуже већином изван себе и изван Господа. Често отказујемо људскост и уљудност једни другима. Наш савременик лако, па и олако, живи неуљуђено, а права је реткост да живи у савезу са Богом. Узрок томе је у изопаченим међуљудским односима у којима је владајући идол интерес. Лична добробит је и свештеника претворила у имућног чиновника. У Марковом еванђељу глуви и неми може, мада и мутаво, звати у помоћ. Овај патник понекад није чак ни могао дозивати у помоћ. Господ, „узевши га из народа насамо метне прсте своје у уши његове, и пљунувши дотаче се језика његова, и погледавши на небо уздахну, и рече му: Еффата, то јест, отвори се! (Мк 7, 33 – 34). У светом крштењу се управо догађа ово чудо: свештеник благосиља уста, језик да хвали Бога, уши да чују свето Еванђеље, груди-срце, врат, ноге да дишу, пулсирају, крећу се и ходе по Богу и у Богу. Бог од нас очекује да га славимо. Били смо мутави, али сада су нам се отворила уста да беседимо. Били смо глуви, а сада чујемо. Развезао нам се језик и отворио нам се слух за беседу о Богу и светој вери. Не будимо неми и мутави, већ отворимо своја уста у одбрану неправедно одбачених, гурнутих у страну, у сиромаштво, у невоље и тескобе. Говоримо у одбрану даровитих и младих, а скрајнутих. Ћутке, молећи се, помогнимо одбаченима и прогнанима правде ради Божије. Колико се пута догодило да нам Господ јасно говори, али ми не чујемо уопште? Духом и душом смо глуви. Чак и када нас пита шта хоћемо да нам учини, не чујемо. Звао нас је вичући, али није пробио нашу глувост и наглувост. Јављао нам се у свој својој лепоти, тако старој и тако новој, али га нисмо заволели свим срцем. Он је био у нама, а ми смо били изван себе. И одједном, Господ је просуо свој миомирис на нас, задахнуо нас Духом Светим, просијао је у нама, севнуо и растерао нашу мрачнину и помрачину и слепоћу, те нам отворио наш слух. Нисмо више пуни себе, већ смо пуни Господа. Гледамо и видимо. Говоримо и чујемо. И молимо се! Нисмо више глувонеми, мутави и слепи, већ беседимо, појимо и сазиремо реч Божију.