У потпуности разумем муфтију србијанског Ивана, али га не оправдавам. Срби су се потпуно матерјализирали и нису у стању да поред себе поставе проблем Бога, а још мање да дају истинит одговор. Религиозна жеђ велика, а ми хришћани нисмо увек извор живе воде. Поштујем у исламу веру која живи за славу Божију, љубазни, умерени у својим жељама, исрених и високо моралних. Дивим се осећању за све Божје код муслимана, непоколебљивој вери, без имало људског обазирања. Мухамед је високо поштовао и дивио се Христу, веровао је да је Марија, мајка Исусова, непорочна. Зазирем од наличја ислама које ме одбија: Бог је далеко од људи и господар је без љубави. Зазирем од исламског фатализма,џихада и сензуалног, чулног раја. Он ме не може испунити и утолити ми жеђ, испунити дух-душу, срце. Невернике (хришћане и Јевреје) требало би или обратити на ислам, или истребити – искоренити. Хришћани и Јевреји могу да верују како верују, ако плате порез, харач. Куранска религија је сва у спољашњем, формалистичком вршењу обреда, као и јерверјска. Нема духовне обнове и духовног уздизања. Оправдава полигамију, конкубинат, развод брака, ропство, фаворизује корупцију, мржњу, окрутност итд. Жена је сведена на „одмор ратника“. Обилује заблудом судбине и другим мањим и већим заблудама, а све што ваља у исламу преузето је од Мојсија и од хришћанства, али се у исламу не може препознати као откровење, од Бога јављена вера.