Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и каменујеш послане теби, колико пута хтједох да саберем чеда твоја као кокош пилиће своје под крила, и не хтједосте! Ове, еванђелске речи описују силну и нежну љубав Господњу према нама људима. Васцело Свето писмо вечно приказује Христа као Кокош са Пилићима, људима.
У Другој књизи Мојсијевој, Књизи Изласка пише: Господ говораше с Мојсијем лицем к лицу као што говори човјек с пријатељем својим (Изл 33, 11). Бог је сам називао праоца Авраама својим љубимцем и Јевреји су се радо позивали на то пријатељство призивајући Божије покровитељство: Не ускрати нам своје милосрђе због Авраама, миљеника свога: због Исака, слуге својега; због Израиља, свеца својега којима си обећао да умножиш потомство као звијезде небеске и као пјесак на обали морској (Дн 3, 35-36). Зар и ова тврдња, као и све друге светописамске тврдње не доносе доказ да је поседовање божанске мудрости уствари прихватање пријатељства са Богом. Све то упечатљиво потврђује Откровење и наговештава га управо у том стицању пријатељства људи, те све позива да га стекну. У Оваплоћењу тај план достиже врх-врхова у вечном Логосу, у нествореној Мудрости. Мудрост Божија се појавила на земљи и подигла своју Цркву међу људима и до данас разговара с Њом (Вар 3, 38). Она је смањила раздаљину између Бога и људи и поједнакостила се у литургијском животу. Иначе, неизмерна удаљеност, смањила се на блискост. Блискост Бога и човека је омогућена управо у њиховом литургијском пријатељевању. Бог постаје Човек, и човека чини учесником свог Божанства. Логос Телом постаде да би човек постао причесник божанске природе Његове (2 Пт 1, 4). То заједништво је почетак пријатељства Бога и људи. А пријатељство подразумева међусобну добронамерност. Бог од искона љуби човека, а човек у Христу одговара на ту Божију љубав: Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас (1 Јн 4, 19). Човек само узвраћа љубав када исповеда Бога и свом дух-душом Га прихвата, отвара се за Њега и допушта да и њега Бог љуби. Та љубав којом је Бог надахнуо човека, постаје начело, елемент његове љубави. Љубав може доћи само од Бога. Љубав је увек надприродна. Човек када љуби Бога, љуби га управо том надприродном љубављу. Ако човек одговори Богу на љубав, пријатељство бива савршено, јер се заснива на једнакости у љубави.
Светотајинско пријатељевање Бога и људи је потпуно страна ероту. Она није људска, већ божанска љубав у којој се и човек оспособљује за божанску љубав. Господ је о њој често говорио, а потпуно разговетно на Тајној вечери: Као што Отац љуби мене, и ја љубим вас; останите у љубави мојој (Јн 15, 9). И у својој Првосвештеничкој молитви Оцу говори: Да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима (Јн 17, 26). Тиме је показао узајамност Божије и наше љубави, односно њен ход од Оца ка Сину и од Сина ка људима. Све нас Син подстиче да останемо учесници живећи у бескрајној љубави Божјој која је у Богу и да нам Бог узвраћа љубављу, односно да Га љубимо Његовом љубављу. У томе је Бого-људско заједништво пријатељства. На који се људски начин узвраћа за божанско пријатељство? – Ви сте пријатељи ако творите што вам ја заповиједам (Јн 15, 14.10). Тражи се заједништво, односно заједничење ума, чежње и воље. Пријатељ сазире, жуди и хоће оно што је по вољи његовог пријатеља. Човек је Богу пријатељ ако хоће, жели и чини оно што Бог хоће. Ако у свему не тражи своју, већ Божју вољу. Покушајмо да разумемо свога праоца Авраама, нареченим Божијим пријатељем. Он је био спреман да без задршке врши Божју вољу. Да напусти своју отачбину, кућу, свој народ, да би чак био спреман да подигне руку на свог сина и жртвује га. Божија љубав која прва хита човеку у сусрет иште пријатељску љубав којом се човек не само исцељује, већ и потпуно „монаши“, односно потпуно предаје жудећи само оно што Бог хоће. Та изјава љубави, точиће нове и нове изливе божанске љубави, што обећава свето Еванђеље: Који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сâм (Јн 14, 21). Та љубав је светост и она расте у дух-души оних који су је пригрлили, а они сами све више бивају моћнији љубављу и све више и више љубе. Она освештава и обожује човека, јер његово пријатељство са Богом узраста широко и високо и прераста у светост – у вечно пријатељство.