Гал 6, 14-21.22-26

Нека се радује срце оних који траже Господа (Гал 105, 3). Већина коју сматрамо мудрацима, често не само да нису мудри, већ су ограничени, па и слабоумни Духом. После Ничеа и Сартра овај је свет засмрдела та „мудрост тела“ – Бог је мртав. Покушаје убијања Бога у себи, човек обично не успева да надживи. Хришћанско небо је отворена могућност остварења циља спасења понуђеног свима. Садомазохистичка дијалектика савладана је дијалектиком љубави. Метафизика љубави остварује се у етици љубави – мосту за небо. У том унебоходу обожен човек улази у Божије стваралачко дејствовање следећи Божију целисходност.

Мојсије у Књизи поновљених закона открива нам Божију реч која умудрује народ. Закон Божији умудрује, јер уређује људски живот по Божијој вољи. Свети отац наш Јустин Нови вели да је у слушању прави пут, права ствар, прави став према Богу и према људима. За светог апостола Павла мудар је онај који слуша и сазире Божије речи. Бог беседи човеку да уга просвети мудрошћу живота. Та мудрост је у прихватању и извршавању воље Божије. Мудрост Божија надилази сваку људску мудрост.

Сви верујући су позвани на духовну гозбу, симпосион Божије мудрости. Обични људи сматрају да је мудро понашати се „нормално“, дакле као и други људи. Безлично. Бирајући безлично, обично, изабрали сте предано нам. Међутим, та предана нам мудрост по телу често је лажна и паралажна. Иза ње се крије зло, немир и немар за Божији позив, „опуштеност“ (комотност), приврженост и оданост греху, пороцима и другим људским поквареностима. „Мани ме се!“, „мичи!“, каже тај Јустинов качовек.

Мудрост Божија је непријатна јер позива на подвиг, на деловање, стваралаштво и склад са овим тренутком.

Мудрост Божија може бити злоупотребљена, нудећи се као привид хришћанског живота (псеудозилоти), а уствари се ради о људској мудрости која се исказује формализмом, неискреношћу и нељубављу. Није хришћански мудар онај епископ или поп који влада силом над душама, а не љубављу. Тај је отрован и одемоњен, односно психопата.

Није ваљан онај верник који редовно иде у цркву, а није поштен, искрен и частан у својим пословањима, искоришћује раднике и сараднике, те и људе који су за њега радили одбацује не плативши им за њихов рад.

Није ваљан онај верник који је подигао цркву или манастир од новца који није могао зарадити. Џаба кропљење светом водицом.

Шта вреди што идемо у Свету земљу на ходочашће, а у цркву уопште не идемо, не исповедамо се и не причешћујемо, не доприносимо материјалном издржавању свештеника, не молимо се, псујемо, свађамо се...?

Ето у томе је људска мудрост. Њу описују две речи: егоизам и солипсизам.

Међутим, ми смо на литургији управо да бисмо се научили Божијој мудрости. Свети Павле је супротставио те две мудрости. Прва од њих је мудрост по тијелу – мудријашење, а друга је мудрост по Духу. Мудрост по Духу је инспирација (надахнуће). Та мудрост нам шапће и открива себе, јер живи у нама и надзире нас као мудрост Духа. Зато теологија мора бити поезија, а не схоластика.

Упркос томе што човек забрављује и одбацује Бога, Бог не одбацује човека. Бог жели да човек оствари блаженство. Божија је Истина Његова Мудрост. Она управља целим редом стварања и влада васеленом. Црква је морала да развије свој терминолошки речник преузимајући појмове из философије као што су: суштина, ипостас (личност), одношење итд. Није се подредила људској мудрости, него је дала ново, богословско значење овим речима. Божија сила и Божија мудрост, јер је лŷдô Божије мудрије од људи, и слабô Божије је јаче од људи (= Божију силу и Божију премудрост (...) Јер је мудрост Божија мудрија од људи, а слабост је Божја јача од људи (1 Кор 1, 24-25) Соломон о Њој рече: Он ми је подарио истинску смисленост о свему што јесте, научио ме устројству света и својствима искона (...) јер ме пуочаваше Мудрост, Уметница у свему (Мудр 7, 17-21).