Мк 9, 33-41

Још у Старом завету наведене су речи злурадости, ругања и мржње према даровитим праведницима:

Потлачимо убога праведника,

не штедимо удовице,

не поштујмо старца,

ни сједина од многих година.

Нека наша моћ буде закон правде

јер је оно што је слабо ни за шта.

Поставимо засједу праведнику,

јер нам смета

и противи се нашем понашању;

пребацује нам пријеступе против Закона

и спочитава како издасмо одгој свој.

Он се хвали поседом познања о Богу

и назива се сином Господњим.

Он је укор оваплоћени нашим мислима

само његова појава тишти нашу душу

(Мудр 2, 10-14).

Живот праведника тројно одзвања као прекор крвомутницама који су сковали заверу против Њега са жељом и одлуком да га се ослободе. Ове речи се највише односе на Господа нашег Исуса Христа, али и на све преподобне Његове, све који су му слични. Од памтивека, па све до данас настоје, не само Господа да озлогласе, већ и све Њему слично, пре свега, по даровима које носе. Богом обдарене желе углавном да реше. Колико пута се догодило да Господу Христу у преподобнима Његовим кажу: Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божији (Мт 27, 43).

Овај одломак о страдању Господњем и Његових преподобних светоотачко предање је од памтивека сматрало пророштвом о Крсту. Менталитет против Крста избегава и настоји да не упозна ту мудрост. И хришћански менаталитет који бежи од Крста је видљив. У поповштини и у калуђерштији. Први хоће власт и новац, а други високе црквене положаје, те да за себе осигурају добро место, ако је могуће изнад осталих. Такви свештени циљеви поповштине и калуђерштине, не само да се не свиђају Господу, већ су они потпуно против Њега. Оне су Велики инквизитор. Насупрот клерикализму у Цркви, Господ Христос вели: Ако ко жели да буде први међу вама, нека буде свима слуга. Господ ће се снизити, умањивати, да би био свима слуга Крстом, а када васкресне, биваће први, прворођени међу многом браћом коју је стекао својом светом Крвљу. Да би та Господња поука била још упечатљивија, Он узе дете у наручје и загрли га, те тиме показа да код Њега имају предност мали, а не велики; последњи, а не први. Њима није зајамчена земаљска, већ небеска слава у Царству небеском (Мт 19, 14). Прави хришћани би морали служити последњима, сиромашнима и потребитима у којима Господ Исус радо препознаје себе самога: Дакле ко год једно од ове деце прими у Име Господње, Христа прима. Пут смирења је пут да на њему пригрлимо свој Крст.

Крст: смирење, дух-душа жртвовања у љубави, ослобађа човека од мржње и духа самопроклињања, духу противљења или самопорицања.

Земаљска, чулна, демонска мудрост није она права која је одозго. У њој је завист, мржња, свађа, неслога и друга зла ствар.

Мудрост одозго је чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна, и нелицемјерна. А плод правде у миру сије се онима који мир граде (Јак 3, 17-18).