Пред вратима болести Поштовани оче, Већ дуже време се борим са психичким проблемима који су изазвани стресовима, грешним животом а понајвише неживљењем у вери. Доста томе доприноси и апстиненцијални синдром услед скидања са лекова. Дуже време сам се колебао у вери, ништа ми није било јасно, имао сам тоталну помутњу у глави. Пре неколико дана сам казао Богу и себи, молим Те исцели ме и отићи ћу у монахе. У том тренутку ми ни вера није била јака. Хтео сам да ми Бог да јачу веру да се мање мучим колебањима и да ме исцели од душевних патњи. Мени је боље али не потпуно. Сигурно ми је боље јер сам стекао јачу веру и зато што су ми се мисли разбистриле. Али, делимично сам то схватио и као позив да постанем монах. Сада кад ми је боље и самим тим више уживам у овоземаљским стварима које нам је Бог дао некако ипак мислим да нисам за монаштво. У чему је сад проблем, које ме мисли муче. Помишљам како сам изневерио Бога, и имам страх (а иначе сам пун страхова) да ће бог повући ту благодат коју ми је дао тако што имам јачу веру и што ми је мало здравствено лакше. Бојим се да ми не поврати Бог болест. Хоће ли ми Бог опростити што сам исхитрено казао да хоћу у монахе ако ми помогне а јесте ми помогао делимично?

Иван Одговор: Драги брате, Бог не кажњава никог. То ми људи чинимо и Богу приписујемо наше недостатке. Да ли је могуће да Бог који је Љубав буде кажњавалац, осветник и крвник !? - одговорите сами. Ваша помисао на који ћете пут спасења - да ли да се жените или замонашите, такође није грешна, већ нормална. Нема суштинске разлике између та два пута спасења, један и други су крст, жртвовање. Препоручујем Вам да потражите и нађете духовника који вам је на срцу и сигуран сам да ћете освојити слободу детета Божјег.