Монах полаже завете сиромаштва и послушности, те и безбрачности пред Црквом и ступа у ред еванђелске елите потпуног непоседовања материјалних добара и потпуне послушности према свом игуману, док монах који постаје свештеник (јеромонах) уствари посредује између земље и неа и носилац је веће функције од царске, он је амбасадор неба и врши троструку службу: 1) као литур 2) као учитељ (проповедник) 3) као пастир. Он је посредник између Бога и људи, зступа Бога и Цркву, а пред Богом заступа стадо, верни народ. Социјални, друштвени чинилац је бр.1, а са његовим високим сталежем иду и привилегије, правила, имунитет, ексемпције и компетенције; па како може да извршава своје завете послушности према игуману. Он не може бити сиромашан, а може бити послушан само према Христу и епископу, док је епископ као бивши монах, верујемо, послушан Христу и народу Божијем. У пракси ово последње често изостаје. Изостаје послушност епископа према свом свештенству, а и народу, додуше у патолошким, ретким случајевима. Такође је проблематичан монашки завет сиромаштва, с обзиром да је познато изневеравање тог завета до те мере да би неке богате свештеномонахе требало опорезивати.