Мт 5, 17-26

Заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде (Мт 5, 18). Закон, дакле, остаје на снази! Он неће проћи у свим суштинским „словцима“ и „цртама“, само ће се испунити у духу остваривања љубави и личног усавршавања. Није закон укинуо закон без закона – љубав, већ га је извршио. Све што је преостало за извршавање, извршиће се супервизијом небеског Надзорника. Нема дакле ни најмање заповести да се неће испунити. Они који их буде вршио и извршавао назваће се великим у Царству Божијем (5, 19). Што човек дубље одступи од Бога, толико је себе самога дубље понизио и умањио. Што, пак, дубље и присније припада Богу, просијанији је Божијом светлошћу, прожетији Божијом лепотом и умудренији Божијом логосношћу. Зато ће и новозаветни одјек Божијег закона бивати ваша мудрост и ваша разборитост (Пнз 4, 6). У њој су и старозаветни зачетци монахујућих – назиреји. Освештани, еванђелски или монашки живот је понуђен свим Христовим ученицима. Ипак само они који су себе изабрали за одабране, остају у трајној заједници љубави са Божијом вољом. Они се посвећују Богом у апостолство које су примили на самом светом крштењу. Избор монаштва као свог пута спасења исконски извире из вечне и животворне љубави Пресвете Тројице, а циљ јој је у послању, да све учини заједничарима заједништва које постоји између Оца и Сина и Светога Духа. Љубав Христова обузима (2 Кор 5, 14) оне који хоће да се спасу и да дођу у познање истине (Тим 2, 4). Монахујућима није довољно да Божију вољу следе, већ хоће да се са њом сједине, да приону уз Њу, обавезујући се на вршење заповести Божијих и прихватање свог крста. Љубав Христова хоће да се сви спасу познавши Истину. Спасење и јесте пригрљење Истине. Стога, монахујући чезну да свој живот дају на расположење Богу и да се у знаку крста распросту Божијој вољи, што и у симболичном смислу и чине на самом примању монашког вела. Они су послушни благодати Духа Истине запутивши се на пут спасења и приносе сами себе пресветој вољи Божијој. То подразумева трајно, добровољно и слободно одрицање од властите воље, али са циљем да постане неизмерно, узвишено и веће добро – да се сједини са Богом, да се обожи. Права Црква веома настоји да свима понуди тај еванђелски идеал савршенства љубави у целомудрености, сиромаштву и послушности ради Христа. Монахујући поседује самог себе само толико да би бивао способан да управља својим животом у слободи детета Божијег. Он у љубави, а не у самом чину монашења, дарује Богу свег себе без остатка, дарујући своју вољу Богу и тако се остварује као потпуна крсна жртва у самом себи. Монахујући више не припада себи, већ Богу. Више не чини шта хоће, јер је изабран од Бога и сам је изабрао Бога као свог Брата и Пријатеља, као свој aIter ego. Освештан живот се стиче продубљивањем и урањањем у властито крштење које само по себи подразумева потпуно предавање Богу. Бирајући послушност у Христу као савршену жртву, монахујући се приносе Богу. Наиласком Духа Светога бирају да присније, изблиза следе Господа Христа тражећи еванђелско савршенство. Већ светим крштењем, монахујући не припада себи већ припада Цркви (1 Кор 6, 19). Они су из реда ( texeis , ordines ) монахујућих. У Цркви постоји још и витешки ред. Што више монахујући чини добродетељи, постиже све више врлина, те тиме постаје све слободнији. За њих се може рећи да су поучљиви у правој послушности у Христу. Истинска је слобода у служењу еванђелским добродетељима и библијском праведношћу. Ако хоћемо да будемо савршени (Мт 19, 21), обавезујемо се послушношћу према Христу. Слобода монахујућих је у њиховој еванђелској одговорности. Дочим, избор непослушних јесте злоупотреба слободе и води монахујуће и немонахујуће у ропство греха. На пример: Господу Христу непослушан Епископ постаје крволок и злочинац који распуђује, расплашује и растерује монахујуће. Такве звери међу епископима су обично замонашени „да се напасу, а не да се спасу“, па су касније успели да се преко Службе домогну Епархије. Слепа послушност није послушност монахујућих, јер није довољна да оправда оне који се таквим наређењима потчињавају, обично из привремених користи. Налоге послушности из мржње, нељубави, па и из социопатских застрашивања Епископа, ваља одбити као јеретичке, кривоверачке, па и као незнабожачке.

Приношењем Богу, монахујући извршавају у целости свеврлину послушности, те се из корена њихових бића, та посвећеност исцељује многе греховне ране. Они могу постати лоши монаси тек за 20 година великог труда. Јер ваља све недостатке поправити, те и усавршити и довршити свој принос као миомирисну жртву Богу. Она много кошта подвижнике, а без велике благодати не бива. Укључује многе и честе падове, па подизања из падова, али се може остварити и извршити у пунини љубави, те свегрешни монахујући на крају примају велико добро – обожење, сједињење са Богом. Обожени су сведрагоцени плод монаховања: послушности, целомудрености и сиромаштва. Послушношћу се монахујућима пресађује (transplantatio) Христово срце, Његове надврлине и Његова трисвета воља, те се тако отвара за многе божанске и мистичне дарове. Бог обожује ону дух-душу која је највише напредовала у љубави, односно чија је воља у сагласју са вољом Логоса Божијег. Великодушна послушност из љубави према Смислу, те и целомудрености и сиромаштва, најкраћи је пут за Рај.

Сав наш живот, па и живот монахујућих, има само један циљ, а то је спасење. Бог је на нашој страни, али ми нисмо. Монахујући који су се обожили ушли су у божански план за спасење света. Послушност Христу јесте апостолство, јер монахујући приноси васцело своје биће Богу. Целомудреност је апостолство, јер монахујући приноси и учи чистоти. Сиромаштво је апостолство у осиромашењу дух-душе у подвижничком налажењу, јер је заодевање монахујућих Бесмртношћу.

Када се монахујући приноси Богу у савршеној послушности, целомудрености у сиромаштву придружују му се Искупитељева дела. Тако су они присно повезани послушношћу са апостолством. Они се стављају Богу на расположење, не себе, већ браће и сестара ради. Дух-душа монахујућих то постиже Богом у оној мери у којој се обожи – сједини са вољом Божијом. Место, односно, станиште нема никаквог значаја и утицаја на подвиг. Монаси су од самог почетка живели по пустињама, али и по урбаним пустињама, и то, како на истоку, тако и на западу.