Преподобна монахиња Олимпијада, својим светим именом нам открива у чему је њен призив и значи олимпијска – небеска појкиња, светла. Зацело, то јој је име припадало, описивало је, и она га је достојно носила, јер је скоро 65 година светлела у белом руху Христове заручнице. Сви који знају прилике у њеном манастиру, добро поимају да је то надчовечанско дело. Као српска монахиња рекла је своје: Нека ми буде по речи твојој Свесвети Архијереју Христе. Примивши 1952.године монашки вео, објавила је свима свој животни подвиг којим ће славити Бога, те скоро провековала век у овој светој обитељи, настојећи да оствари своју вечну девственост. Посредујући личност, она је нашла у блаженој игуманији Ангелини и у сестринству српско-руским племкињама духом, својим сестрама.

Упознајмо ову велику мандриткињу која се родила године 1923. као кћерка српских тежака из Рековца. Веру је стекла од својих благоверних родитеља од рођења, а озбиљне студије монашког живота похађала овде, на ваведењском духовном свеучилишту, ходајући изнад провалија и понора света. Започела је у њему и трудове искушенице. Није то било лако у време злотворског и злосмрадног јавног безбоштва који је лишавао многе душе верске и вечне будућности.

Блажена мајка наша Олимпијада дух-душом и стасом дисала је само за познање Истине. Духовно веома изгладнела, усвајала је замашне залогаје духовног хлеба и сркаје духовног вина, читајући Свето писмо (особито псалме) и проучавајући свете Оце, да би се до краја живота радосно бавила духовним непрестаним усавршавањем. Била је оспособљена да служи у чину ђаконисе у олтару. Благодат Божија и духовна даровитост је управо у њој славила своју свемоћ. Њени савременици су били блаженопочивши патријарси Гаврило, Герман и Павле, те и Иринеј, жив је. Све време свог монаховања била је свесна да унутарњи духовни живот не може поништити везу са светом, већ је, будући дубље уроњена у Бога, излазила у сусрет нама њеним ученицима да би нам донела и открила божанску Истину каква Она јесте. Мати Олимпијада је свима показивала веродостојну икону строге, али праведне мајке, не само девојкама и женама, већ и браћи, те и самим свештеницима, које је примерно дубоко поштовала. Желела је да на монашком путу иде до краја, до Раја. Стога је провела живот у молитви и у послушањима спајајући обоје у једну складну целину. Многи су јој се дивили и сматрали је својом првом и најбољом вероучитељицом, а међу њима је и моја недостојност од своје 15 године. „Увек морамо“, говорила је, „да у себи сачувамо благи и лак лахорић Духа Светога и свето местанце на ком можемо разговарати са Богом“. Преподобна је радо говорила употребљавајући многе доминативе. Све године свог монашког живота провела је у Београду и постала је знаменитост са озбиљном својом богониклом високом небеском спремом. Као основ свог монашког настојања у манастиру, узела је мисао светог Ефрема ђакона: „Као што су га праведници и пророци очекивали у уверењу да ће се појавити у њихово време, тако и данас сваки верник чезне да га сусретне у своје време, јер није објавио дан свог доласка. Онај који влада и управља временом и годинама“. Стога, бдијмо! Опет ће доћи Господ, говорила је преподобна. Познајем многе о којима се духовно и молитвено старала. Једном нашем брату који је сувише био заокупљен својом професијом, говорила: „Не може нас професија спасити него учествовање у оваплоћењу и страдању Христовом“. Питање личног спасења је била сва њена духовност. Зато вас све молим да се молите за њену душу која нас је оставила. За њу је најлепша молитва била литургија и у њој света гозба, свето причешће. А она, дивна служитељка Божија као воштаница запаљена пред Богом. Тај воскресавајући огањ у њој је од литургије, од евхаристијске тајне: Ово је хљеб који сиђе с неба (Јн 6, 58). Па опет: Ја сам хљеб живота (6, 48). Односно: Хљеб је Божији онај који силази с неба и даје живот свијету (6, 33). Све ове изреке значе исти смисао. Господ је основна храна која нас обесмрћује. Он жели да се с њим сјединимо да бисмо могли живети вечно. Њиме се хранимо да бисмо се обожили. Његову животодавност доказује и наше васкресење. Стога се види да је свако достојно причешћивање победа над собом грешним. Свака литургија нас сједињује са смрћу Христовом, али и са Христовим васкрсењем. Учествујући у литургији с покајањем (не без покајања!) сједињујемо се са смрћу и васкресавамо Христом из ње. На тај начин, кроз постојану веру коју је исповедала наша мила духовна мајка Олимпијада срешћемо се у своје време и са њом и са свим својим покојницима. На тај начин, кроз постојану веру коју је исповедала, небоход је свих, па и њен.

Верујем да је сестра Олимпијада била благоверна живећи у покајању, те да је остала верна литургијској жртви. Зацело, због тога верујем у њено и наше васкрсење и у спасоносну моћ насушног хлеба. Верујем и у „довиђења“ у правој вери, у њено обожење и у њен вечни живот, те и њену молбу нама: Духовна браћо и сестре, те и свети оци, када се молите, не заборавајте мене, него гледајте мој гроб, сећајте се моје љубави, и молите Христа да дух-душу моју настани са Светима.

*Потпуно сам сигуран да ме је блаженопочивша мати наша Олимпијада, данас 4.фебруара 2017. лета Господњег избавила од искушења којих је у обиљу у манастиру Ваведење. Криљен њеним светим молитвама, удостојио сам се и благослова преосвештеног епископа Арсенија да му саслужујем, те и да је испратим своју духовну родитељку до њене вечне куће. Остао сам и у животу, јер у том манастиру има сестара које не знају да прогонећи и вређајући свештенослужитеља, саме себе проклињу. Ето, и те змије и скорпије називају се „монахиње“! Ругло и срамота свете Цркве.