Молимо се, непрестано се молимо

Ис 41, 13-20

Ја Господ твој оснажујем десницу твоју, и кажем ти: не бој се, ја ти помажем (41, 13). Чиме је стари Израиљ Божији завредео такво моћно покровитељство и заштиту? Чиме је заслужио трајно присуство и помоћ. Непрестану помоћ. Стари, а и Нови Израиљ Божији мора прибећи непрестаној молитви.

Многе су бране и сметње у нашем срцу да бисмо пропламсали молитвом. Са муком поправљамо стазе за други Господњи долазак. Одолите искушењу пред тако великим потхватом, немојте се уплашити своје крхкости. Из дугогодишњег искуства знајмо да собом, без Бога, ништа не можемо. Не можемо ни истрајати у добру, нити се можемо одупрети злу. Ми имамо само немоћ и можемо се оснажити само топлом молитвом Ономе који нас једино може извући из понора. Стога завапимо Господу: „Логосе Божији, божанска Речи, једини Смислу, устрај ме на путу спасења. Спаситељу васелене, Господе мој, дођи и спаси ме грешног!“ Похитајмо, Господу Исусу, вечном и једином Архијереју који је и пре свога рођења у телу упућивао своје молитве своме Оцу у Духу Светоме. Он је још тада молио за сваког од нас: сазирао је добро и зло у нама и препоручивао нас је свом Оцу. Колико наде може пробудити та радост да смо препоручени Оцу. Сам Бог је молио за нас. Божија молитва је свака услишена. Господ Исус ми удељује своју благодат само ако молим смирено и истрајно. За нас молитва мора бити најрадоснија дужност и насушна потреба. Молитва је тајна нашег блаженства и дух-душевног мира. Разговарати са Богом је најслађа теологија, племенита и оплемењујућа. Молитва наш живот претвара у Рај, у предукус спасења. Развејмо сва мучна искушења која нас одвајају од молитве и истрајмо у молитви мужествено и не жалимо труда и жртава, јер нам је потребно да дођемо до извора унутрашње вечне радости која је у молитви. Дар молитве стичемо дух-душевном сабраношћу у тиховању, у ћутању, и још морамо да принудимо себе на ту беседу са Богом. Молитва је тајно блаженство свих молитеља.

Дару молитве предходи вежбање у духдушевној сабраности и тиховању. Ослободимо се расејаности и растресености. Сазрцавајмо о тајни Оваплоћења. Сабраношћу ћемо се ослобађати полако од небића, ништавности, па и световних жеља. Клонимо се бескорисних наклапања и непотребних оговарања и празних разговора. Тиховање је стражар-војник, стражарка-војникиња, дух-душевног срца и отвара нам умеће духа молитве. Сви смо се ми одрекли света на крштењу, а неки су то одрицање потврдили и у монашењу. Све су наше дух-душе посвећене Господу, па коме онда да дарујемо све своје моћи, силе, дарове, ако не Ономе кога смо изабрали за Обручника. Наше смирене душе остају у небеским пределима сједињења са Богом, у беседи су са Богом само ако су у       непрестаној молитви.

Браћо  сестре, молимо се Духу Светоме да нам удели ону мужествену, дубоку и нежну побожност која ће преобразити наш живот у трајну  молитву и у светост. Настојмо да сачувамо молитвено тиховање које је браник правог хришћанског живота.