Виталије Тарасјев је оно што Руси кажу "кадильное дворянство" тј кадионичко племство, лоза. Рођен је у селу Новаја Карањ, близу града на Азовском мору Мариупоља (сада Украјина) у породици протојереја Василија и матушке Софије Тарасјев. Деда му је био протојереј Сисоје, а прадеда јереј Гаврило. Имао је још седморо браће и сестара (Софија и Валентина су постале учитељице). Похађао је чувену богословију у граду Јекатеринослав и тамо га је затекао рат,па крвави октобарски преврат. Настава је прекинутаи после неуспеха Беле армије и њеног повлачења мобилисан је у Коњичку гарду и прошао са њом трновити пут коначног пораза и избеглиштва до прихватног логора у Галиполију. Са осталим Врангеловим јединицама нашао се 1920. године у Србији (Краљевини СХС). Радио је са саратницима најтеже послове: у шећерани, пилани и каменолону у Бајиној Башти. Ту је срео свог бившег професора из богословије и преко њега добио препоруку да се упише у Призренску богословију, коју је са одличним успехом завршио 1926. године.

У Београду постаје студент Богословског факултета и појац у Руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, где ће служити Господу до своје кончине на Благовести 1974. године - значибезмало пола века! После завршетка студија у фебруару 1931. године, Виталије се оженио парохијанком и чланом црквене певнице Људмилом Литвинов, која је као попадија, чланица хора, као добровољна шваља црквених одежди, као радница на одржавању чистоће храма и појац провела у Свето-Тројичкој цркви читавих 60 година! На Духове 1931. године поглавар Руске Заграничне Цркве, митрополит Кијевски и Галицки Антоније рукоположио је Виталија за презвитера и тако је започето Његово служење Богу и људима, и као парохијског свештеника и као вероучитеља руске школе и гимназије. На Благовести 1940. године наследник митрополита Антонија, митрополит Анастасије, произвео је Виталија у чин протојереја, а 1950. године он, указом Свјатејшег патријарха Сверуског Алексија Првог, постаје старешина Подворја Московксе Патријаршије у Београду, на којој дужности остаје све до упокојења 1974. године. Отац Виталије је био један од најомиљенијих пастира Руске Цркве , духовник свога учитеља протопрезвитера о. Петра Беловидова, оснивача руске парохије у Београду, Светог Аве Јустина Ћелијског, епископа Данила (Крстића), треће игуманије Хоповске Теодоре, једног Бориса, будућег јеромонаха Илариона (као дечака од 7. до 14. његове године) и многих других. Као вероучитељ извео је генерације младих Руса, који су га увек помињали и кад су отишли у даље изгнанство на Запад. васпитавао је и генерације српских богослова које су ректори слали код њега на духовну обуку. Дочекивао је у својој цркви патријархе сверуског Алексија Првог, српске Гаврила, Викентија и Германа. за свој самопрегорни рад на њиви Христовој био је одликован највишим наградама Руске Православне Цркве: напрсним крстом, правом ношења митре, ордењем и другим признањима. Али главна награда је чекала тог неуморног, пожртвованог пастира у Царству Небеском. Одслуживши своју последњу Божанску Литургију у суботу пете седмице поста, он је пао у кому и преминуо на Цвети, после недељедана боловања на рукама свога духовног чеда др недељка Кангрге. Сахрањен јеу цркви Свете тројице.